Делује да се наметнула и прва петорка у саставу: Аврамовић - Богдановић - Добрић - Петрушев - Јокић.
Можда би на папиру Василије Мицић требало да има предност у односу на Аврамовића, можда на папиру Марко Гудурић има веће име од Огњена Добрића, или Никола Јовић као НБА кошаркаш у односу на Петрушева, али...
Код Пешића то „не бива“.
Видело се и у Манили да селектор највише рачуна на играче који су у датом моменту спремни и способни да дају максимум, али не само у нападу, већ и у одбрани.
Много пута смо се уверили да Аврамовић и Добрић у том смислу пружају можда и највише, да су попут два хрта који противницима не дају да дишу.
Један долази из променљиве сезоне у Партизану, други из танке сезоне у Виртусу, али у дресу Србије обојица „гризу“ и не постављају питања.
Дакле, неће играти имена, неће играти статуси, играће они који највише могу да дају меда када је најважније. По заслугама и приказаном на припремама које су се показале као озбиљна аудиција за наредно велико такмичење.
Када смо код вођа, беспотребно је уопште говорити о Николи Јокићу, али и Богдану Богдановићу.
Богдан је верни војник Србије годинама, знамо сви колико воли да игра за нашу земљу и колико себе даје.
Али, када је у тиму и Јокић, Богдан нема проблем да се мало склони у страну и ради посао из споредне улоге.
Самим тим је још већи даса и још већи лидер.
Делује да је све спремно за највећу смотру када су наши кошаркаши у питању.