У тексту објављеном на званичном сајту СПЦ, Суботић предлаже да експлоатацију руде литијума мудро препустимо великим државама, али на њиховој сопственој територији, а да ми, који смо територијално мали, помно пратимо њихове активности и учимо на њиховом искуству.
Ауторски текст преносимо у целости:
У време док сам водио Центар за проучавање и употребу савремених технологија при нашој помесној Цркви, стручној јавности сам, на основу вишегодишњег проучавања утицаја технологије на човека и друштво, предложио употребу методологије троструког кључа за „откључавање“ сложених технолошких дилема 21. века. Основна идеја тог приступа била је да се савремени технолошки изазови посматрају у три различита узастопна пролаза – критичком, контекстуалном и концептуалном – да би одговор био целовит и адекватан. У наредним редовима ћу применом те методологије пружити скромни допринос отвореној јавној дебати која се тиче предлога пројекта ископавања руде литијума (прецизније: минерала јадарита који у себи садржи литијум) у долини Јадра.
Први ниво методологије троструког кључа захтева непристрасну критичку анализу примене одређене технологије у пракси. Та анализа се изводи у pro et contra форми и тиче се студиозног одмеравања утврђених добрих и лоших страна конкретног технолошког решења. У досадашњој полемици у вези са ископавањем литијума сасвим јасно су се профилисале позиције „за“ и „против“. У првој се истиче приход који би рударењем литијума у долини Јадра био остварен и убрзан индустријски развој наше земље. Супротна позиција напомиње велику вероватноћу озбиљног угрожавања животне средине, узевши у обзир локацију потенцијалног рудника и ранија горка искуства неких држава. На пољу сучељавања ова два аргумента наредних месеци се очекује још интензивнија расправа српских стручњакâ, поготово из области хидрогеологије, биологије, екологије и економије.
Начелно гледано, овај почетни, критички ниво опсервације је потребан, али не и довољан, но тема ископавања литијума у Србији је крајње специфична. Наиме, веома лако се може десити да ниво критичке опсервације уједно буде и завршни уколико стручна јавност и даље буде изразито подељена. Разлог је једноставан: у cost-benefit анализи не постоје финансијске добити, ма колике биле, које могу покрити штету евентуалног угрожавања животног простора, а подељеност стручњакâ аутоматски значи и неизвесност која у домену заштите животне средине није паметна.
У наредном периоду ће се, највероватније, добар део тежишта полемике пренети и на саму могућност давања пуних гаранција очувања природног окружења, што ће посредно отворити тему личне одговорности. Подсетимо, с тим у вези, да у своје време уопште није предвиђен настанак глобалне еколошке кризе, а да за њу данас нико не одговара упркос очигледним последицама које сви осећамо на својој кожи. Стога се већ на првом нивоу критичког испитивања постављају два сувисла питања. Прво гласи: ко уопште може дати стабилне и одговорне гаранције за употребу технологије која је већ показивала негативан утицај на екосистем? Друго је: на који начин било ко лично може одговарати за евентуалну штету која би могла настати деценијама касније, кроз кумулативни ефекат примене те технологије?
Други ниво испитивања у оквиру методологије троструког кључа је контекстуални. Њиме се апострофира значај проучавања друштвеног оквира примене одређене технологије. То је јако важна тема јер је примећено да коришћење идентичне технологије у различитом друштвеном контексту често не даје сличне резултате. Стога је у разматрање ове теме неопходно укључити правнике, политикологе и социологе. На овом нивоу испитивања јасно примећујемо да је предлог пројекта ископавања литијума у Србији од самог почетка par excellence политичко питање које има шири геополитички контекст у који смо, хтели – не хтели, увучени од стране моћних глобалних корпорација и светских сила. Притисак (неко би рекао: подршка) две водеће западноевропске државе у погледу ископавања литијума у долини Јадра само су јасан одраз прагматичних геостратешких интересâ, а не бриге за нашу земљу. Све наведено имплицира потребу формирања прецизних механизама који би нас штитили од претварања Србије у рударску колонију. То, међутим, није ни једина ни главна тема коју треба разматрати у домену контекстуалне опсервације. Главни изазов је оштра поларизација у српском друштву, која може довести чак и до грађанских немира, којима би се радовали само српски непријатељи. Стога је решавање литијумске загонетке без узимања у обзир сложеног друштвеног контекста чист авантуризам који може имати несагледиве последице.
И на крају, преостаје нам концептуални ниво сагледавања овог технолошког пројекта, који је везан за проучавање концептуалне дубине и технолошке конвергенције. Технологија литијум-јонских батерија је релативно брзо потиснула претходну, никл-кадмијумску, а већ сада постоје назнаке о њеној конвергенцији ка будућим решењима која ће извршити нову смену технолошких генерација. Ипак, ово су само процене које се заснивају на одређеном степену вероватноће. Постоји, међутим, тема о којој на овом нивоу анализе можемо разговарати са потпуном извесношћу. Она се тиче комплементарности концепције пројекта рударења литијума са раније донетим стратешким документима Републике Србије везаним за друштвени интерес који се тиче есенцијалних ресурса – здравог ваздуха, чисте воде, плодног земљишта и квалитетне хране. Одговор на питање у којој мери постоји судар концепција на овом пољу остављам за разматрање стручњацима из датих области.
Лични став аутора текста је да актуелни предлог ископавања литијума у долини Јадра не може издржати темељну критику. Једноставно говорећи, на основу свега што смо до сада чули у јавној дебати, здраворазумско расуђивање указује на то да је ризик превелик за територијално малу земљу попут наше, поготово стога што би евентуалне последице биле практично неотклоњиве. Код територијално великих и индустријски развијених земаља (попут оних које нам сугеришу ископавање јадарита) ситуација је, рекло би се, значајно другачија јер због величине своје територије оне могу да експлоатишу руду литијума на локалитетима који носе неупоредиво мањи ризик од настанка еколошке катастрофе. Стога је мудро да великим државама уступимо авангардну позицију у домену технологије рударења литијума, али на њиховој сопственој територији, а да ми, који смо територијално мали, помно пратимо њихове активности и учимо на њиховом искуству.
Уосталом, чему толика журба? Литијум неће побећи из долине Јадра и стрпљиво ће чекати подно Цера све док технологија његовог ископавања не постане потпуно безбедна. Тачније – ако то икада постане.
Погледајте и: