Човек није острво, али ни Острво није за људе
У издању „Лагуне“ недавно је објављен роман „Вир“ Филипа Чоловића, дистопијска прича о туробном животу становника Острва, мрачног, безличног и загушљивог места, на којем нема простора ни за истину, ни за правду, ни за срећу.
Чоловићевим Острвом владају тмина и равнодушност, неважно је које је доба дана и године. Већина биљака на Острву је посечена, бетон се шири на све стране, попут океана, а њиме ходају безлични људи у одећи масовне производње.
Негде на Острву може се прочитати графит, који сасвим случајно није обрисан: „Човек није острво, али ни Острво није за људе“. То је, уједно, поднаслов романа који је, како каже писац, настао с идејом да нас тргне и пробуди.
Роман почиње реченицом Францка Кафке „Књига мора бити секира за замрзнуто море у нама“, а инспирисан је личним искуством Филипа Чоловића, чији је брат Фјодор Фримерман 2013. године страдао у насиљу на једном од београдских сплавова, док је покушавао да спречи сукоб пријатеља и обезбеђења. Чоловић се потом суочио с десетогодишњим судским процесом против осумњичених за убиство.
„Кафкина реченица поручује да књига има моћ да нас мало тргне, пробуди, да позове на емпатију коју смо изгубили. И то није проблем само код нас, у Србији, то је много шира прича, људи су генерално постали отуђени, а емпатије нема. Пошто мене, наравно, највише занимају мој град и земља, ја сам се тиме бавио, као и случајем који се заиста десио, уз одређену иронијску дистанцу“, каже аутор.
У средишту романа је правосудни систем, сагледан из угла човека који се, услед личне трагедије, суочио са свим мањкавостима тог система, које често реалност претварају у апсурд. Главни јунак романа Вир, чије нас име упућује на вртлог, али и на латинску реч за човека, изгубио је брата, као и аутор романа. Покушавајући да пронађе правду, суочава се са системом у којем је све изврнуто наопачке, подсећајући нас на Кафкиног Јозефа К.
Редитељ Филип Чоловић
Борба за правду и истину
Филип Чоловић каже да је овај роман, као и његов документарни филм „Потреба за мржњом“, снимљен пре четири године, део његове борбе за правду и истину.
„Када ми људи честитају на храбрости, будући да је роман доста експлицитан, ја истичем да је он настао као одраз моје немоћи пред системом. Растао сам у правничкој фамилији и породици. Очух ми је био доктор права, мајка ми је била правник, и ја сам уписао право идући линијом мањег отпора, да бих се касније пребацио на режију. Тај правни поглед је, међутим, био присутан нонстоп, растао сам с правним лексиконима, причали смо о томе веоме често. Иронија је отуда још већа када уђете у процес који се директно бави вашим животом. Ово се тицало живота мога брата, односно процеса након тога, који је био разарајући за моју породицу. Довољно је рећи да ми је мајка три године након почетка процеса умрла неспокојна што се он није завршио. То бреме је било тешко и мучно и ја сам морао на неки начин да избацим то из себе“, каже Чоловић.
Суочавање с апсурдом
У роману „Вир“ Чоловић је уметнички уобличио апсурд с којим се сусретао у стварном животу, у којем се, уместо као жртва, често осећао као прогоњени или кривац.
„Роман се дели на прозне и драмске делове. У тим драмским деловима Вир се сусреће са судијом, новинаром, адвокатом, тужиоцем и разговара с њима. Ја сам све то доживљавао. Било ми је лако да пишем, уз дистанцу на основу које сам видео колико је све то у чему сам био - сулудо. Док вам се све то дешава нисте ни свесни, јер је то стварност која вас окружује, навикли сте на те случајеве и онда, када се мало измакнете, не можете да верујете шта се све ту десило, мада би било довољно рећи само да је процес поводом убиства једног младог човека трајао десет година. А онда се у самом процесу дешавао низ ненормалних ствари. Роман представља метафору не само за правосудни систем, него за све оно што у нашем друштву не функционише како треба“, објашњава Чоловић.
Наш саговорник каже да се, без обзира на горчину коју осећа због трагичне судбине свог брата и свега онога кроз шта је прошла његова породица, трудио да не буде патетичан, него да све оно што му се догодило исприча поново.
„Да ја сам могу другачије да утичем на тај процес, како неко други не би пролазио кроз нешто слично, ја бих утицао, али немам ту врсту моћи. Само могу да укажем и да на неки начин заинтересујем људе за то да схвате како то изгледа и да, ако могу, пробудим емпатију, јер ме је то можда и највише болело у том процесу. Људе је занимало шта се дешава, али врло мало је ту било конкретне подршке“, каже Чоловић.
Он упозорава на то да је жмурење на неправду која се догађа другима прихватање могућности да се исто то догоди и нама.
„Моја жеља је била да некако заштитим појединце међу којима сам био и ја, да укажем на проблем, како бисмо као друштво реаговали, кад већ не реагује систем. Случајеви које пасажно спомињем у роману, а које ће људи препознавати, одавно су заборављени, а њихове жртве су све уништени људи. Након трагедије, уместо да систем учини све да вас некако заштити, да се осећате сигурно и да знате да је то све ипак у некој процедури и да ће бити задовољена правда, да ће починиоци бити кажњени, доживљавате мрцварење које траје годинама, ужасну неизвесност“, сведочи Чоловић.
Када је мит важнији од истине
Житељи Острва се, поред осталог, радо позивају на историју, готово живећи у прошлости, а мит им је, како пише Чоловић, постао важнији од истине, малтене већи од живота. Постоји и тренд величања онога ко држи „хлеб и мач“. Према мишљењу аутора, оно што је најважније у промени система који није по мери појединаца и њихових потреба јесте едукација.
„Било је много покушаја и причали су људи који нас воде сада, као и они који су нас водили раније, како ће утицати на то да будемо много образованији и свеснији. Видимо, међутим, да то није случај, да наш образовни систем некако бива све слабији. Причам и из аспекта оца који има два основца и некога ко види да школски систем буквално гута критичку мисао. Деца само уче, уче, уче, бубају без икаквог разумевања. Школа није заинтересована да упозна дете, да види које су његове склоности, шта би могло да уради да би допринело овом друштву. Верујем у нове генерације и увек се надам да ће оне бити те које ће нешто променити, али видим да се и њима не бавимо на адекватан начин. И на неки начин систем то форсира“, сматра Чоловић.
Појединац који себе доживљава као безначајни шраф заиста не може ништа да уради да би променио систем, али када схвати да је део друштва, део веће групе, он, како каже наш саговорник, има и те какву снагу.
Ипак, напомиње он, чак и када постоји већа група људи која је одлучила да дигне глас против нечега, увек има појединаца који се плаше да се у то укључе јер страхују од последица.
„Искрено верујем у свој народ и уопште не дозвољавам да ми неко одузме право да сматрам себе патриотом. Морамо и на тај патриотизам да гледамо тако да људима, односно свима нама, буде боље, да нам земља напредује. Ја не сматрам да то треба да се постиже репресивним методама, одлажењем у прошлост, лагањем народа, нити оваквим судским процесима. Ја то видим као ужасну регресију. Страх држи људе у некој врсти покорности, људи се плаше да се прикључе, да дигну свој глас. Ипак, искрено верујем да велика већина људи жели нормалан живот. Заиста верујем да највише људи жели да нормално упише своје дете у вртић или школу, да може да оде нормално код лекара, да зна да ће га систем заштитити уколико му се нешто деси. И већина људи верује да до тога може доћи, али не зна како. Људи не познају законе. Ми имамо одређену моћ и одређена права, уз одређене обавезе иду и одређена права. Ипак, нама се стално наглашавају обавезе, а права нам се сакривају“, закључује Филип Чоловић.