Како је Мадуру у ствари помогла – Америка /видео/

Јер, истовремено, аргентински председник Хавијер Милеи позвао је оружане снаге да „одбране демократију и вољу народа“, а пре њега и пре одржаних избора неформални лидер опозиције Марија Корина Мачадо је апеловала да војска буде гарант мирне транзиције власти.

У преводу, од стране аргентинског шефа државе било је то отворено залагање за експресни војни пуч и увођење читаве државе у режим ванредног стања, а од стране опозиционе лидерке навођење војног руководства да размишља на другачији начин. Изгледа да су изборни резултати, ма како их ко тумачио или попут већине западних званичника „изражавао забринутост због уочених нерегуларности“ изненадили многе.

Наиме, према предизборним истраживањима јавног мњења, лажним или стварним са погрешним узорком, а потом и према излазним анкетама, Мадуро се није котирао добро. Веће шансе даване су његовом једином противкандидату из уједињене опозиције.

Девет дана пред изборе амерички дипломата и бивши специјални представник Трампове администрације за Венецуелу Елиот Абрамс чак је и разрађивао сценарио према којем би Мадуру требало понудити амнестију како би он признао победу Едмунда Гонзалеса Урутије. Као да је пораз актуелног шефа државе већ била готова ствар.

Вашингтон је већ покушавао са организовањем свргавања Мадура. Пре шест година организован је атентат, када су ка бини на којој је говорио „ниоткуда“ долетела четири дрона напуњена експлозивом. Јасно је кога су за то оптуживали у Венецуели.

Након тога, уз организовање опозиционих посланика у парламенту је крајем 2019. године донета одлука о нелегитимности председника, а затим је растумачено да његову позицију као вршилац дужности преузима први човек најважнијег законодавног органа Хуан Гваидо.

Убрзо потом Гваидо је од колективног Запада и формално прихваћен за „привременог председника“, само што је целу операцију покварио детаљ да њихов човек ту улогу једноставно није могао одиграти. Напослетку, и опозиција се одрекла Гваида, па он данас живи у Мајамију.

Ови председнички избори требали су да послуже за нормализацију прилика. Свако је имао своју рачуницу. Неуспех са Гваидом натерао је Бајденову администрацију на директне преговоре са Мадуром о изборним условима, а заузврат власти Венецуеле тражиле су укидање санкција успостављених 2017. године. Санкција које су имале разарајуће ефекте и које су уосталом и биле наметнуте како би се спремио терен за операције извођене касније.

Делимично, мере које се тичу куповине венецуеланске нафте суспендоване су 2023. године, али су враћене три месеца пред одржавање избора под изговором да се Мадуро не придржава договора, пошто је Врховни суд потврдио ранију одлуку других органа којом се већ поменутој Мачадо забрањује кандидовање на изборима у наредних петнаест година због учешћа у незаконитим активностима којима се желело успостављање паралелне власти Хуана Гваида.

Иначе, из богате биографије ове активисткиње за људска права, боркиње за демократију и политичарке може се видети да њени контакти са разним западним организацијама и фондацијама трају деценијама, због чега је била радо виђен гост и на Светском економском форуму.

Заузврат, обећавала је приватизацију државних компанија, а под тим се најпре подразумева државна нафтна компанија, али се и залагала за пребацивање амбасаде Венецуеле из Тел Авива у Јерусалим. Насупрот америчкој оцени да се Мадуро не придржава договора, председник Венецуеле имао је дијаметрално супротно становиште. Према њему, Вашингтон се није држао договора око укидања санкција. Углавном, опозиција је стала иза једног кандидата, а иако дисквалификована из председничке трке Мачадо је остала кључна фигура у кампањи Гонзалеса Урутије. Кампањи у којој је опозицији имала и огромну помоћ са стране.

Посматрано из постизборне перспективе, изгледа и како је то америчко враћање санкција помогло Мадуру да стабилизује свој рејтинг и преокрене ток процеса који се одигравао.

Исто као што је релативно лако хомогенизовати бираче у латиноамеричким политичким системима око тема ниских зарада, инфлације и корупције, лако их је мотивисати да гласају против америчких корпорација, односно већег америчког уплива у домаћу политику.

Огроман број становника Венецуеле нема добро искуство са периодом када су америчке корпорације управљале њиховим нафтним ресурсима, пошто су корпорације бринуле о профиту, а не о здравству, школству или инфраструктури. У одређеној мери, овај случај подсећа на иранско искуство од пре револуције.

А прича о Венецуели заправо је прича о нафти, пошто се на њеној територији налазе највеће потврђене резерве „црног злата“ у целом свету. Плус, на њеној територији налазе се и четврте највеће резерве природног гаса на планети. Од даљег развоја ситуације у Венецуели зависиће и будућност штампања долара, нарочито након уласка Саудијске Арабије у БРИКС и договора заливских земаља са Кином, што рачуницу додатно компликује.

Наравно, док су западни званичници изражавали забринутост, незападни актери редом су честитали победу Мадуру. Што је још један показатељ о поларизацији у међународним односима и илустрација како се унутрашња дешавања у различитим државама сагледавају на различите начине.

Углавном, америчка стратегија да се Мадуро убедљиво порази на изборима није успела, исто као што није успела ни претходна са самопроглашавањем Гваида за председника. Што никако не значи да неће бити и неке нове стратегије.

Нафте је на том простору превише, а он је географски толико близу Сједињеним Државама. Поседовање изворишта критичних и стратешких сировина може бити благодат за једну земљу, али може и индуковати дугорочну дестабилизацију. Трка за масним профитима и контролом ресурса никада није престала.