У срцу Париза Новак Ђоковић је још једном демонстрирао силу и показао величину. Дилема да ли је највећи икада, практично више не би смела да се поведе, јер је освојено и оно једино што му је недостајало – олимпијско злато.
Пуцао је од среће и поноса најбољи српски тенисер.
„Хвала Србијо и надам се да сам вас обрадовао. Народ је увек ту да ме подржи, народ је увек ту уз спортисте. Волим мој народ, увек сам желео да имам злато око врата, не због себе, него због Србије. Надам се да су навијачи осетили преко малих екрана макар мало емоција, које сам ја осетио када сам победио. Не знам, једва чекам да дођем међу свој народ да славимо заједно. Ово је тренутак који сам чекао читавог свог живота. Да то постигнем уз моју породицу, моју децу, моју жену. Моји родитељи нису били ту и најмлађи брат, али су они увек уз мене. Мој средњи брат је био ту уз мене, не само овај турнир, него читав живот. И они знају колико је жртве било неопходно да се уложи и напора да би се дошло до овог тренутка“, рекао је видно узбуђени Новак за РТС.
Присетио се Ђоковић како је све почело, оним сребром у Пекингу пре 16 година.
„И, с обзиром на све околности од почетка, од Пекинга 2008. освојена бронза, све што сам постигао, све што сам освојио, што се освојити може у овом нашем спорту, у сваку Олимпијаду након Пекинга сам ушао као фаворит, можда и главни да освојим злато, али некако није успевало. Нисам успевао у полуфиналу ту препреку да пребродим. Када сам победио овде полуфинале, пао сам на под од среће као да сам освојио турнир, јер је то било огромно растерећење. Да сам осигурао барем сребрну медаљу за Србију, али наравно да сам желео злато. И, наравно да сам знао да ћу имати најтежи могући задатак и највећи изазов који тренутно може да се има у тенису против Алкараза који је освојио и Ролан Гарос и Вимблдон. Издоминирао против мене у финалу на Вимблдону, дошао сам спреман, много спремнији у односу на Вимблдон. Знао сам да се боље крећем, да боље ударам, боље се осећам. Ако дође шанса да је морам искористити. То је то, можда последња шанса. Не знам, све ово узимајући у обзир што сам рекао и што сам прошао, дефинитивно бих ово ставио као мој највећи спортски успех. Србијо, волим те, ово је за тебе“, истакао је други рекет планете.
За крај је уследило питање новинара РТС-а, да ли ће Новак Ђоковић бити на Играма и пратити наше спортисте?
„Не знам, идем у Олимпијско село, идем да прославим са нашом српском мисијом, са нашим спортистима. Да онима који се и даље такмиче, дам подстрек. Да додирну ову медаљу, да узму пелцер и да донесу медаљу - златну, сребрну, бронзану или коју год, али златну, ако могу. И, онда ћу видети шта ћу. Искрено сад, толико ствари, толико људи, не знам где сам, само сам овде у свом срцу. Бог је велики, хвала ти Боже, хвала ти што си ми дозволио да будем овде. Хвала ти Боже, хвала“, рекао је Ђоковић гледајући уз небо и задржавајући сузе.