Најпре Новак Ђоковић није могао да буде најбољи свих времена због броја Грен слем титула, а када је тај рекорд надмашио, Рафаелу Надалу предност се давала због златне медаље, а Роџеру Федереру као и увек због елеганције.
Да ли је сада јасно?
Када је Новак у 37. години два месеца после операције колена победио Карлоса Алкараса, највећег фаворита за злато, и остварио свој дуго сањани сан полемика је завршена.
За оне рационалне и објективне српски ас највећи је постао одавно, али овом златном медаљом то је постао чини се и за љубитеље Рафаела Надала и Роџера Федерера, његове највеће ривале.
Пут преплављен трњем
Иако је Новак сањао овај тренутак било је бојазни да се он ни ове године неће десити. Лоше је кренуло, није српски ас могао да дође ни до финала, а поготов не до титуле, а онда је шлаг на тој горкој торти била повреда на Ролан Гаросу.
Међутим, велики људи не би били велики да не чине велика дела. Таквих је мало, али у тој мањини је и Новак Ђоковић, Превазишао је све проблеме и дошао да храбро стане уз заставу Србије.
Иако сигурно ни сам Новак није био срећан и задовољан пропагирањем искривљених вредности на актуелном такмичењу, његова мисија била је већа од тога. Дошао је да се бори за Србију.
Поносно је после сваког меча целом свету показивао крст који носи око врата, поносно истицао да се моли Богу да га одведе до злата, а чинило се да је управо религија била нешто што су организатори хтели да скрнаве.
У очима пркос, у срцу понос, а у души вера. Тако је један мали дечак почео да крчи пут који је четвртог августа 2024. године постао пут бескраја, јер Новаковој генијалности неће бити краја ни када он одлучи да заврши каријеру. Његови успеси биће недостижна лествица за неке нове шампионе.
Један до тих шампиона већ јесте Карлос Алкарас који је одиграо вансеријски меч, али упрво је због тога Новаково злато још већег сјаја. То што је за свој неоставрени сан морао да се бори против највећег тениског талента данашњице довољно говори о томе колико је Ђоковићу било тешко.
Осим тога, фуриозни Шпанац победио га је претходно у финалу Вимблдона и у борбу за злато је због тога ушао као фаворит.
Показао је да границе не постоје, да сан мора да постане јава. Ако му се посветите и верујете у њега он оживи и зато је велики. Истина, човечанству много тога имамо замерити, али га због великих људи некада морамо волети.