Разговори који је секретар Савета безбедности Русије Сергеј Шојгу недавно имао са иранским званичницима посебно су утицали на став Ирана, каже Јовић.
Шојгу се састао с председником Ирана Масудом Пезешкијаном који је том приликом поручио да је епоха лидерства САД прошла, а да ће сарадња Русије и Ирана допринети повећању глобалне безбедности, те да су између две земље успостављени стратешки, дубоки и дугорочни односи. Шојгу се сусрео и са начелником Генералштаба Оружаних снага Ирана Мохамедом Багеријем, а поред осталог у разговорима је осудио убиство лидера Хамаса у Техерану уз оцену да организатори овог напада желе да изазову ескалацију у региону.
Зашто је важна посета Шојгуа Техерану
Према мишљењу Јовића, Шојгуова посета Техерану послала је две поруке: једна димензија је да Ирану кажу да има подршку Москве али не бланко него да Израелу може да одговори само онолико колико је довољно да се ситуација не погорша превише.
Тиме би се, сматра публициста, оставила могућност да Израел опет мало одговори а да се онда некако све врати на подношљиву дозу нестабилности.
„С друге стране то је био и сигнал Израелу да Москва неће безусловно да стоји са стране него ће да се труди да да умерену подршку Ирану а да ће, ако Израел настави да погоршава односе са Москвом, Русија наставити да побољшава и више зацементира односе с Ираном што дугорочно гледано Израелу не одговара. Јер тиме губе свог после САД можда чак и главног геополитичког партнера“, објашњава Јовић.
Он наглашава да је Русија знала да се подједнако добро носи са свим државама Блиског истока и да има ауторитет у том региону, што је било нарочито видљиво кад је грађански рат у Сирији био на врхунцу од 2015-2018. кад је Русија била нарочито ангажована.
„Тада је Москва истовремено успела да одржава баланс и са Турском, и са Сиријом Башара Асада, и са Израелом, и са Катаром и Саудијском Арабијом што је било парадоксално јер су у том тренутку сви ратовали једни против других или сарађивали једни са другима против неког трећег. Русија сада задржава свој ауторитет на Блиском истоку тиме што даје пристанак Ирану да одговори, мада би они и без тога то урадили. Додатно се наглашава та спољнополитичка комопонента где се Руси с једне стране постављају као медијатор а с друге као неко ко ипак може да Ирану каже да одговори али не преко неке подношљиве мере“, констатује Јовић.
После обрачуна следе преговори
Саговорник Спутњика коментарише и ишчекивање светских медија да Техеран малтене сваког часа одговори на убиство лидера Хамаса Исмаила Ханијеа. Иако Израел није преузео одговорност за ту ликвидацију, у Ирану су уверени да управо израелске службе стоје иза акције у којој је страдао Ханије када је у Техерану присуствовао инаугурацији новог иранског председника.
Неке прогнозе говоре, каже Јовић, да би током викенда могло да дође до брзинског обрачуна Ирана и Израела, јер Савет безбедности неће моћи да се састане пре понедељка, а онда ће обе земље да кажу „сад пристајемо на преговоре, урадили смо шта смо имали, обе стране су задовољене“.
Јовић подсећа на претходни такав случај кад је Израел прво бомбардовао конзулат Ирана у Дамаску а Иран одговорио и да су обе стране сматрале да су некако намириле то што су морале.
„Заправо, ни једној ни другој страни, ни Техерану ни Тел Авиву није у интересу да овај сукоб оде преко границе и зато и једни и други дају запаљиве изјаве, говоре да ће да спрже небо и земљу али не помињу конкретне циљеве. Неће да кажу – урадићемо то и то, него су то опште формулације које су неопходне да би сачували част и репутацију у међународним односима али их ни на који начин не обавезују па шта год да урадите под том формулацијом подразумева се да сте то испунили“, образлаже публициста.
Нит је цео Хамас Газа, нит цела Газа Хамас
Јовић се осврнуо и на проблематичну изјаву израелског министра финансија Безалела Смотрича да је „оправдано и морално“ да два милиона цивила у Гази умре од глади док се год не врате израелски таоци.
„Није у реду стављати људски живот на тас, али заиста се не може поредити 150 надам се живих израелских талаца а да се занемари тридесет и више хиљада мртвих и рањених Палестинаца. Да ли је онда крајњи циљ и да ли је прихватљиво да се Газа у потпуности испразни од људи који тамо живе да би се дошло до тих 150 талаца или постоји неки други, невојни начин да се тај проблем реши“, реторички пита наш саговорник, додајући да сада већ сви прихватају као реалност да је у Гази погинуло или умрло око 30.000 људи, од тога доста деце.
Истовремено, како каже, не треба бити превелики војни стручњак па видети да Израел није постигао шта је желео у Гази јер ликвидација покрета какав је Хамас, флуидне и доста нехијерархијске организаицје, није могућа њеним ограничавањем на један мали простор макар то била и Газа:
„Јер нит је цео Хамас у Гази, нит је цела Газа Хамас. Неправедно је да читаву популацију Газе, два милиона људи на територији мањој од Београда, месецима држите под опсадом, у затвору на отвореном само зато што желите да ликвидирате њихово политичко и војно руководство и што желите да ослободите својих 150 талаца.“
Он подсећа да је крајем новембра дошло до размене једне туре талаца и да је то постигнуто под покровитељством САД.
„Радује ме то што ће амерички избори утицати на то да ситуација не оде дођавола јер ни Сједињеним Државама као главном спољнополитичком савезнику Израела не одговара да се на Блиском истоку започиње рат ширих размера. Једноставно речено, Изрел не може сам, без америчких трупа на терену да победи Иран који има 80 милиона људи. А главни спор Израела и арапских земаља јесте проблем Газе и корак ка деескалацији јесте управо решење питања Газе. Ако САД одлуче да жустрије притисну Израел решава се питање Газе, самим тим тамо стаје рат. А онда ни Хути немају више разлога да сабориају Израел, нити Хезболах нема више толико разлога да буде ангажован против Израела“, каже Јовић у емисији „Од четвртка до четвртка“.