Први, дрвени маузолеј појавио се одмах након Лењинове смрти. Архитекта Алексеј Шчусев га је пројектовао за само неколико сати, а зграда је подигнута за само три дана.
Управо је у њој отворена научна лабораторија за балзамовање тела Владимира Иљича. Друга гробница, такође дрвена, била је издржљивија.
Камени маузолеј, који нам је познат, појавио се тек 1930. године. Гранитна конструкција, тешка скоро десет хиљада тона, налази се на највишој тачки Црвеног трга.
Неколико напада на саркофаг
О тој теми се водила дуга дебата. Предложено је да се ковчег затвори, али су на крају поставили стаклени. Задатак је био невероватно изазован и то не само због тога што је требало одржавати константну температуру.
Није случајно што саркофаг има облик обрнутог трапеза — угао рефлексије чини стакло невидљивим за посматрача. У горњем делу су постављене сијалице и осветљење ружичасте нијансе да би Лењин изгледао као да је жив. Ковчег је коначно постављен у маузолеј након завршетка Великог отаџбинског рата.
Саркофаг је нападнут неколико пута – једном приликом је стакло разбијено и фрагменти су донекле оштетили тело, али су стручњаци за балзамовање успели да га рестаурирају.
У маузолеју је изведено и неколико терористичких напада. Нападачи су детонирали бомбе и усмртили неколико људи. Међутим, ојачано стакло је заштитило тело Лењина.
Током Другог светског рата, његово тело је, заједно са лабораторијом, премештено у Тјумењ. Хитлер је лично наредио заузимање Москве, уништење маузолеја и Црвеног трга. Да гробница не би бомбардована из ваздуха, зграда је била камуфлирана.
Фотографија Лењина и Стаљина у маузолеју
После Стаљинове смрти, одлучили су да и његово тело балзамују и положе поред Лењина.
Сачувана је једна фотографија двојице лидера у маузолеју — тајно ју је направио страни туриста малим фотоапаратом.
Међутим, Стаљин је 1961. године сахрањен у близини Кремаљског зида, на некрополи.
Иначе, управо је он био један од првих који је још за живота Владимира Иљича говорио о потреби очувања Лењиновог тела, тврдећи да то „не противречи старим руским обичајима“.
Лабораторија
Након рата у лабораторију су стигла тела непознатих људи које нико није тражио.
Управо на њима су вршени експерименти везани за очување. Самог Лењина је сваких пет година прегледала посебна комисија. Дугогодишњи експерименти дали су феноменалан резултат — промене су постале готово неприметне уз све савремене научне методе контроле.
Поред тога, лабораторија је радила на очувању тела многих страних политичких лидера као што су бугарски политичар, револуционар и један од вођа међународног комунистичког покрета Георги Димитров, бивши председник Демократске Републике Вијетнам Хо Ши Мин, монголски револуционар и политичар Хорлогин Чојбалсан, као и први председник Анголе и један од вођа борбе за независност Агостина Нета.
Погледајте и: