Редитељ филма “Баук”: У рату је потрага за небеским оцем једини пут опстанка

Препознатљивог филмског рукописа који су потврдила и два последња остварења “Енклава” и “Чекајући Хандкеа”, Радовановић и у новом филму доноси антиратну причу која се овога пута дешава за време НАТО бомбардовања, а која је дата из визуре једног дечака.

“То је дечак који живи са мајком, почиње бомбардовање, И он тоне у анксиозност све више што се мајка више плаши. Детету недостаје отац који није ту. Рат служи као једна велика позорница, он је индикатор многих ствари. Сећамо се да су људи за време бомбардовања почели да се понашају толерантније, пристојније, културније, са много више пажње, љубави према ближњима. Неки су бежали, неки су се разболели, тако да је, у том смислу, рат згодна позорница за ову врсту догађања и за копање по неким архетиповима дубоко сакривеним у у души једног осмогодишњег дечака”, објашњава Радовановић за Спутњик.

Филм “Баук” сниман је у Београду, западној и источној Србији, Делиблатској пешчари, а први пут је на филму и манастир Црна Река. У симболици приче о осмогодишњаку који је на невиђен начин изложен страху и разарању, а изостаје му отац као кључни ослонац, садржана је и алегоријска слика народа који трага покушавајући да се ухвати за темељ који симболизује отац.

“Недостатак оца постаје практично кључна тема трауме овог дечака. Што је мајка дубље у страху, што су звуци бомби јачи, детету све више неостаје отац. То више није само физички отац, то је потреба за духовним, колективним, небеским оцем као јединим путем опстанка, спасења, у овако критичној ситуацији. Тиме филм добија једну благу религиозну димензију, одлази у неке метафизичке воде. А врло је тешко приказати све оно што нагиње ка поезији, ка ирационалности, ка лепоти.”

Свестан да поезија и лепота на филму зависе пре свега од визуелног, нарочито од фотографије, Радовановић је за потребе снимања “Баука” ангажовао Владислава Опељанца, фотографа који је радио са Серебрениковим и Михалковим. Овом уметнику који је радио и на последњем Серебрениковом филму „Жена Чајковског“ допала се прича, дошао је у Србију и сликом је појачао.

“Опељанц је заиста фасцинантан уметник. Он је унео тај поетски темељ на основу ког смо градили нарацију. У филму има врло мало дијалога али има доста лепоте дате кроз слике.” Он је заиста светско име, може да бира где ће да живи у целом свијету, али он је изабрао Србију. Онда је због њега дошло и неколико сниматеља, асистената камере, колориста који раде у постпродукцији тако да сада у Београду можете да формирате светски тим. Па, ето радости за српски филм.”

Као историчар уметности Радовановић каже да су то – природна повезивања, слична онима до којих је долазило када су из Русије, из Кијевске лавре долазили уметници да осликају наше цркве.

”Тако је ето и Владимир, у неком кризном времену, дошао код мене. Ја не волим реч русофил, зато што је њоме означено неко психолошко-естетско стање. Код мене је то природно стање. И није само код мене, већ код већине људи. Ни комунизам није успео то да промени. То су неки кодови дубоко похрањени у нашем заједничком језику, црквено-словенском, у вери, у духовности, у литератури. Ми тешко можемо да замислимо како је било живети 500 година под Турцима, а да није било идеје да ће спас доћи са истока, од руског цара. Ми смо ту идеју имали, тако смо и преживели, уз веру у Христа, али и верујући у земаљско царство И у руску моћ.”

Управо ће се остварењу овог српско-руског двојца поклонити публика на Дунав фест фестивалу. За редитеља Радовановића признање да његов филм отвара филмску смотру није премијерно, слична незванична признања доживео је и са ранијим остварењима. Иако га тек на јесен чека велика београдска премијера, када званично и отпочиње живот филма “Баук”, он већ увелико ради на новом филму о великом сликару Петру Лубарди. И овога пута је и сценариста и редитељ.

“Почео сам снимање играно-документарног филма о Петру Лубарди под називом “Лубарда, гавран ти на кући пао”. То је назив његове чувене слике. То је прича која је реконструкција Лубардиног живота, али је практично реконструкција титоизма. Филм има 12 гусларских певања. Поред гуслара Максима Војводића из Подгорице, појављује се и Војин Ћетковић, глумац који игра и у “Бауку”.

За потребе приче о Лубарди, открива Радовановић, појављује се и Његош који силази са небеских висина степеницама низ цркву, као Јаковљевим лествама. Његоша је, каже, оживео да би причи дао значај и тежину, а Лубардином животу моралног коректора.

“Као и сваки велики сликар и Лубарда је живео за своје сликарство. Много је било траума у његовом животу - дете му је умрло на порођају, брат му је умро, оца су му стрељали. А ти исти који су му стрељали оца управљали су његовом каријером. И онда је Лубарда – а то је једна траума Мефистова – потписао неку врсту уговора са ђаволом. Због тога је цео живот живео без побуне, односно цела та побуна је постојала у његовом генијалном сликарству. У тој форми, у тој борби, у том црногорском пејзажу, у камену који није материја него духовна категорија бивствовања. Лубарда се побунио само у два наврата: против рушења Његошеве капеле и када је инсистирао на својој националности – на томе да је Србин, што је у то време било јеретички, чак и шокантно. Постоје документи које потврђују да се он у САНУ учланио само под условом да се пише као син Ђура Лубарде, рођен на Цетињу, 1907. године, по националности Србин. Својим сликарством је то и идентификовао сликајући Косовски бој, гусларе, многе националне теме... Биће то филм о уметности и о уклетом уметнику чији је живот практично једна феноменална поезија.”