А жена је мајка. Мајка Зорка. Жена која је родила Матију, Љуба и Љубицу. Која је Матију, пратећи неке само њој познате знаке “одозго” такорећи од самог рођења “особила”, издвојила, учинила све да ”мали принц” – остане принц, и успела.
И име му је дала пратећи те знаке, остављајући писмени траг да јој је док је био у стомаку у сну ”јављено” да је дечак и да треба да се зове управо тако. Водила га је тамо где је судбина њу одвела, остављала га баки и теткама кад је морала, и растајала се од њега само кад би је одводили у тамницу, или кад би проценила да је довољно велики да ће му бити боље на неком другом месту, док је она са двоје друге деце пролазила кроз страшне патње и страдања.
Мајка Зорка носила је свој крст целог живота, без роптања, не жалећи себе, али жалећи своју децу кад би је злотвори спречавали да им да оно једино што је имала – своју љубав. Стварала им је дом и топлину на голом камењу, не само својим присуством, својим пољупцем и миловањем, мрвом качамака испеченог на плотни, да осете укус “колача”, кад није било ни хлеба. Али им је створила и оца, показујући његову слику, преносећи им део љубави коју је чувала у свом срцу целог живота. Створила им је оца, кога им је сурови живот однео, ни данас се са сигурношћу не може рећи где, причајући о њему неговала илузију да су “права” породица - мајка, отац и деца.
Љубинка Милинчић и Матија Бећковић током интервјуа
© Sputnik
И малишани су је разумели и поносно, заједно с њом, у селу где се сви смеју и кад плачу, или плачу и кад се смеју, носили терет без мржње према онима који су им тај терет наметнули, чували слику о оцу у својим маленим душама, све кријући је, од свих и кријући се иза својеврсне “бећковићевске ироније”. Тако је изграђен њихов паралелни свет, свет апсурда у коме је отац био са сином и кад га није било, а фотографије, које је мајка кријући чувала заједно с иконама и својим везовима на којима је краљ са породицом, извученим буквално из тегле закопане у земљу, данас красе његов дом.
Кажу да Бог, кад на једној страни узме, на другој обавезно нешто да. И то је мајка Зорка препознала још пре синовљевог рођења, и није му кришом давала парче чоколаде да нико не види само зато што га је жалила јер је из “господске куће” дошао у онај камењар с чудним именом “Веље дубоко”, где је само камен вељи, а провалија дубока, већ знајући да јој није Господ скренуо пажњу на дете тек тако. Ако га је Он издвојио, знала је да мора и она.
Љубинка Милинчић и Матија Бећковић у његовом дому током разговора о најновијој књизи
Живот ће показати да није погрешила. А њено дете, оно посебно, њен Мато, вратио ју је у живот 40 година након што је отишла, написавши оду мајци, под скромним називом, скромним као њихова живот у Вељем дубоком, ”Мајка Зорка”.
Књига би се могла звати и песма мајци, и ода мајци, али је то у суштини, аутобиографија највећег српског живог песника и биографија оца и сина, који се на први поглед не виде, али су ту, стално их у први план истиче мајка Зорка, која их је све створила, чувала и неговала.
А њен син, песник над песницима, водећи нас кроз патње и страдања достојне античког доба, уступа јој своје место на Олимпу:
Све је то она створила.