Аларм због суше: Неопходна нова државна стратегија за управљање водама /видео/

Хидрогеолог и професор на Рударско геолошком факултету у Београду, др Зоран Стевановић, овако коментарише узроке и последице који прате неадекватно располагање подземним и надземним водама у Србији.

За разлику од средишњих делова Србије, попут Шумадије, који су најсиромашнији подземном водом, делови источне и западне Србије њима обилују. Карпатски планински лук на истоку снабдева Бор, Пирот, Ниш и многе друге градове, док су на западу Пријепоље, Нова Варош, Прибој градови који су ослоњени на карсне изворе у подножју планина. Ипак, поред свега тога ови делови су понекад угрожени сушама и чак и они захтевају инжењерске интервенције.

Део српских подземних вода и минералних изворишта продата су страним компанијама, некима и на 99 година, а поставља се питање да ли ће они те изворе експлоатацијом уништити. Још један проблем је и тај што су наши бистри планински потоци, који настају од природних извора, често врло угрожени и изградњом мини хидроелектрана.

Стевановић у емисији Енергија Спутњика каже да треба правити разлику између продавања минералних изворишта и вода за јавну употребу. Количина воде у тим сада већ приватизованим системима мала је у односу на ону која се користи у системима за јавно снабдевање.

Стевановић је навео пример Мађарске која је приватизовала скоро сва изворишта, па их онда откупљивала. Виктор Орбан је уложио огроман новац да врати будимпештански и сегедински водовод поново под окриље државе. Са друге стране, Румунија има исти проблем и у Букурешту је цена воде за потрошаче повећана пет пута због приватизације водовода.

Приоритет је, наравно, чиста и здрава пијаћа вода за све грађане, али многи градови Србије и даље немају квалитетну воду на чесми. Ситуација у Војводини је поготово лоша и то траје деценијама.

Зрењанин и Кикинда имају најнеквалитетнију подземну воду јер се у природним условима у великој панонској депресији природне воде налазе на дубинама између 150 до 200 метара и имају слабо обнављање. Никоме не пада на памет, објашњава саговорник Јелице Путњиковић, ни да попије воду која је стајала пет дана у чаши на столу, а ове воде стоје милионима година и њихов процес обнављања је врло спор. Из овог разлога се у тој води налази повећана количина арсена, бора, органске материје и других састојака којима место није у пијаћој води.

Такво решење би могло да се примени и у Зрењанину, каже др Стевановић. Такође постоји и друга варијанта, коју је предлагао Институт Јарослав Черни, а која подразумева да се на подручју Ковин-Дубовац изведе систем бунара. То је приобаље Дунава и ради се о пречишћеним природним водама. Систем регионалног водовода из правца Ковин-Дубовац требало је да кошта приближно 300 милиона евра пре седам или осам година. Цена се сигурно до сада променила, али Стевановић верује да не постоји цена коју грађани и држава не би хтели да плате за пијаћу воду и здравље становништва.

Постоје и предлози за површинско скупљање воде од које би се направила акумулација, односно резервоар за снабдевање одређеног краја пијаћом водом. У Југославији се 90 одсто становништва ослањало на подземне воде, али је изненада и из нејасних разлога донет закон којим је проглашено коришћење подземних вода за нестабилно и несигурно, те да треба правити површинске акумулације.

Ова одлука се поклопила са временом када су југословенске велике компаније губиле тржиште за пројекте, па су тражиле место за нове инвестиције. Одједном се пројектовало педесет површинских акумулација, а постојала је потреба за 10 или 20 одсто од тога.

Временом су изворишта подземних вода запостављена и у њих се више не улаже. Уместо тога се чека акумулирање воде које се не може завршити за пет, па некад ни десет година што је, подвлачи Стевановић, ирационално.

Он верује да би требало направити нову државну стратегију за газдовање водама. План управљања који је недавно донет, каже Стевановић, делује као да је у потпуности ослоњен на старе водопривредне основе. Овај план уопште не узима у обзир најквалитетнија решења, најздравију и најбољу воду за пиће са најмање третмана, већ се гледа из угла инвестиционог ланца.

Проблем је што се решења и мишљења инжењера често игноришу или занемарују, па се испоставља да рат за воду водимо заправо сами против себе, оцењује Стевановић.