Пређи мост и рађа се чудо! Српско Косово у Херцеговини — на стопи Светог Саве и Светог Василија

Ово за Сутњик каже млади правник Милан Милосављевић из Јагодине, учесник прве Летње духовне школе Српске православне цркве у Херцеговини.

Ова Школа одржава се последњих седам година на Косову и Метохији, а овог лета студенти свих факултета из нашег региона имали су прилику да посете духовне центре Херцеговине.

Са благословом митрополита захумско–херцеговачког Димитрија обишли су земљу Светог Саве и Светог Василија Острошког.

"Два пута сам ове године био на Косову и Метохији, а први пут сам био у Херцеговини. Имао сам утисак као да сам на Косову, само на другом месту. Свака српска земља на неки начин живи своје Косово, своје Косово поље, своје мученике и света места. Таква је и Херцеговина", прича нам утиске Миланко Татовић, студент историје из Чачка.

Из тог града је и Лазар Миликић. И он је први пут посетио Херцеговину:

Прва страница радне свеске ове Школе која је до краја путовања попуњена лекцијама о љубави, написана је у граду у коме са посебном радошћу дочекују студенте, у Андрићграду. На чувеној ћуприји на Дрини, упозорење једног од вероучитеља, "када пређете овај мост, прелазите у други свет". Многи су управо тако доживели путовање по распетој и васкрслој земљи Херцеговини.

По Херцеговини се иде стопама Светог Саве и Светог Василија Острошког, а током недеље боравка у њој студенти су на сваком кораку, од готово сваког свештеника, монаха, сваког човека овог краја, чули још једно име, владике Атанасија Јевтића.

Сваки дан обогаћен име је духовним разговорима са његовим савременицима, саборцима у повратку вере и љубави на ове просторе након несреће коју је донео рат.

У Мркоњићима, на 30 километара од Требиња, рођен је Стојан Јовановић - Василије Острошки и Тврдошки. На рушевинама његове куће изграђен је храм посвећен његовој мајци, Светој Ани, Анастасији. Прошле године отворен је њен гроб и пронађене Свете мошти. Сада се чувају у овом новом манастиру, новом месту ходочашћа.

Чуда су у Херцеговини студенти доживели на сваком кораку, лепота предела и љубав у очима готово свакога кога су срели, а улазак у сваки манастир, благостање. Тако је било и у Завали, у Поповом пољу, месту на коме је почело духовно уздизање Светог Василија.

Летња школа имала је свог свештеника, оца Марка Којића, који је са студентима пошао из Београда и три вероучитеља. Иза једног од њих, Немање Протића, хиљаде су часова рада са децом и младима, али и летње школе на Косову и Метохији. На питање има ли разлике између Призренске школе и ове у Херцеговини, одговара:

"Нема разлике, зато што студенти који се одлучују да учествују у овој школи заправо обликују како ће она изгледати, као и личности са којима се сусрећемо, да ли на Косову и Метохији, у Херцеговини или сутра када будемо организовали Школу у Београду. Свуда је земља Божија, а Христос на првом месту. Поента духовне школе је наше опредељење за Царство Божије, наш покушај да у њему учествујемо, то је Литургија у којој учествујемо сваки дан".

Драган Будимлија има 18 година вероучитељског стажа. Он каже да је свака генерација, као и свака духовна школа, другачија. Када мислите да сте све видели и упознали, научили нешто искуствено, да знате како треба, живот вас, додаје, демантује.

"Најважнија је отвореност, лични сусрет који се дешава између полазника, а на првом месту сусрет са тим дивним светиња. Литургије су свакодневне, да ли на Билећком језеру у цркви Светог Илије, у Дубровнику где је црква посвећена Благовестима или у Саборној цркви у Требињу. Једно је људско искуство, али је најважнији "живи сусрет". То је за ученике ново. И најважније".

Даље је ученике пут одвео до Житомислића, манастира који је у последњем рату потпуно уништен. И он је васкрсао. Задужбина чувене властелинске породице Милорадовића претворила се у катедру за јеванђелску тему, заповест љубави.

Они који су минирали Житомислић, срушили су у последњем рату и Саборну цркву у Мостару. У граду на Неретви пред студентима ново васкрсење, кратка молитва у обновљеном храму, али и шетња улицама којима је некада пролазио Алекса Шантић.

У парку подно његове бисте Илија Думић рецитује његову поезију, али све остављају без даха и редови које је сам написао овај студент, поета са Геолошког факултета који је у Школу дошао из Сјенице.

У Мостару још једно изненађење, на пријему у величанственој згради владичанског двора из 1910. године , која је и конзулат Републике Србије. Владика Димитрије појавио се у друштву архиепископа Георгија из Православне цркве чешких земаља и Словачке. Још лекција о вери православној, од некога ко је топао и близак, као да је и он из Херцеговине.

Утиске о народу Херцеговине, али и о Школи која је, како каже, веома душекорисна и богоугодна, поделила је са Спутњиком Николина Маричић, студенткиња графичког дизајна из Горњег Милановца:

"Слушала сам о томе да смо један народ, само смо ми са друге стране Дрине, то је најупечатљивије и у суштини тачно, сад сам имала прилику да дођем, да се у то уверим. Потпуно сам се заљубила у Херцеговину, одушевљена сам девојкама које су нам се придружиле из Републике Српске, Бањалуке, Невесиња, посебно њиховом вером. Поносна сам на народ који долази у цркву, који је у увери. Овде је заиста јача вера, они треба да нам буду пример".

Дуго ће полазници, вероучитељи и домаћини сабирати утиске из прве Летње духовне школе у Херцеговини. Из земље која стално васкрсава, у којој се увек из пепела гради нови живот пун наде, вере и љубави. Они који су је организовали већ знају како ће изгледати следећа, шта још треба додати, видети.

Какав год био план, суштина је иста, као и суштина постојања у овом, пролазном и животу у вечности. Главна тема школе биће љубав, каже ђакон Дарко Николић, вероучитељ:

"Без ње ништа нема укус, мирис, све је бљутаво, бесмислено, све је испразно, све је као магла у којој се човек никако не сналази. Та љубав је и оријентир и циљ и средство. Она је и почетак и крај. Она је заправо живи Бог, јер нашем Богу је име љубав. У овој школи ми смо се трудили да будемо у загрљају божијем, да ту љубав осетимо, да је живимо, делимо једни са другима".