Више непознатих особа напало је српску децу на игралишту у мостарском повратничком насељу Баћевићи, пошто су претходно игралиште преплавили налепницама са кукастим крстовима, усташким словом „У“ и натписом „ХВО“. Мештани такође тврде да се кроз село неколико ноћи пре инцидента чула и рафална паљба.
Покушај утеривања страха и малтретирање на сеоском игралишту где се окупљају српска деца, одмах поред друштвеног дома, кулминирало је нападом младића на српску децу.
Отац Душко Којић, коментаришући за Спутњик нападе на мостарске Србе и свакодневицу у граду који и даље многи Срби сматрају својим, каже да тамошњи Срби имају добре односе са комшијама, али да их с времена на време овакви случајеви подсете да свакодневица у Мостару није увек тако безбедна. Постоје људи који су врло острашћени, каже он, и који живе живот од пре тридесет година, те остају заточеници времена које је било јако тешко, како за сам град, тако и за читаву земљу.
Оно што га највише брине је, како каже, што се сада показује да је и омладина огрезла у мржњи својих родитеља и старијих чланова породица.
Мене ту брине друга ствар, а то је што је у овај најновији напад на српску децу на игралишту укључена омладина која није била ни рођена за време рата у Босни и Херцеговини. Забрињавајуће је да су они на тај начин острашћени да нападају некога ко је друге вере, националности или било које друге припадности, па и навијачких група због којих су у Мостару иначе јако чести сукоби, рекао је отац Којић за Спутњик.
Поруке нису охрабрујуће
Овакви инциденти, каже наш саговорник, можда директно не присиљавају Србе да се иселе, али их сигурно и не охрабрују да се у Мостар врате. Данас тамо живи приближно три хиљаде људи, док је пре рата живело између двадесет и тридесет хиљада. Многи се опредељују да продају своју имовину, што такође представља проблем.
Продавање дедовине је такође велика брига за нас који овде живимо и мене као свештеника не радује када чујем да неко продаје своју имовину. Са друге стране, радује ме то што ове године имамо 30 уписаних првачића, што је много више него претходних година. Ипак, сигурно да овакве ствари не доприносе одлуци родитеља да овде планирају дужи живот. Ако би се појавила нека боља шанса, верујем да би многи кренули за њом.
Којић се нада да људи неће више одлазити из Мостара и да ће остати овде, а да ће се инциденти попут овог решавати пред институцијама. Он сматра да су институције БиХ много већи проблем од самих грађана.
Ми са нашим комшијама најчешће имамо врло лепе односе, заједно прослављамо све празнике, заједно славимо и тугујемо, међутим, када се појаве овакви инциденти, ту институције, најпре мислим на полицију, не решавају овакве злочине.
Босна и Херцеговина
© Sputnik / Маријана Колаковић
Мостарска полиција гласно ћути
Отац Којић подсећа да ово није први пут да се полиција потпуно оглуши о српске позиве у помоћ. Напад на Саборну цркву у децембру 2023. године много је тога девастирао, а радови на њој враћени су пет година уназад. Починиоци никада нису ухваћени.
Говорим из своје перспективе, али ми се чини да починиоца није било тешко ухватити, будући да је злочин био специфично одрађен и да није могло много људи ту да приђе и одради све оно шта је одрађено. Такође, приликом приласка Саборној цркви има много камера и цео случај се могао боље истражити и испитати, а уз већу ангажованост полиције, случај се могао разрешити.
Случај вандализовања Саборне цркве, десетине крађа у старој цркве, напади на људе који су долазили у Мостар са ћириличним натписима на мајицама, напади на децу са мотивима разноразних спортских клубова из Републике Српске и Србије… Када све то прође некажњено, прича отац Којић, и када се починиоце не приведу правди како би одговарали за оно шта су учинили, онда се само охрабрују групе оваквих појединаца који живе у таквим насилним размишљањима, пуним мржње, и које родитељи тако одгајају.
Верујем да народ који живи у Мостару, па и у Босни и Херцеговини, између себе лепо функционише и томе сведочи море сјајних примера, међутим, ти сјајни примери никад нису тако медијски заступљени и позитивне приче се не промовишу, већ се стално дижу тензије. Институције су те које не одраде до краја свој посао и не приводе злочинце тамо где треба да одговарају за своје злочине.
Свештеника брине и то што многи случајеви насиља над Србима уопште и нису пријављени полицији, јер је потпуно изгубљена нада да ће надлежни органи реаговати и разрешити било који злочин. Они пријављују када негде превентивно може да се делује и неко заштити. Напад на децу у Баћевићима пријављен је полицији да би полицајци дошли на терен и физички били ту како би српску децу заштитили од даљих напада. Са друге стране, напомиње отац Којић, пљачке, провокације, ситне сукобе и слично, Срби више не пријављују уопште, а поверење је потпуно изгубљено.
Ко чува Србе у Мостару?
Срби у Мостару су ослоњени само једни на друге и на Бога. Сами покушавају да своје проблеме реше једни са другима, како каже отац Којић, увек очекујући подршку институција Републике Српске и Србије.
Најпре се окрећемо једни другима – нама који живимо у Мостару и, наравно, цркви. Увек добијемо ту декларативну подршку и одмах се сви јаве да осуђују, али се те ствари реално не решавају. Ја сам свештеник па не познајем баш добро те структуре, коме шта припада и томе слично, али очекујемо увек, па макар и изјавом, да институције Србије и Српске стану уз свој народ и кажу да Срби у Мостару нису сами, закључује отац Душко Којић.
Погледајте и: