„Треба кренути од тога да је климатска политика постала до глобално светско питање пре свега због свог снажног утицаја на економију. Значајан број држава са развијеним привредама достигао је лимит, односно дошло је до засићења када је реч о потребама у инфраструктури, или потреба становништва. Да би могле нормално да функционишу и да обезбеђују високе социјалне стандарде потребни су им додатни приходи који се могу појавити само у условима промена у производној структури и ценама. Управо климатска агенда доводи до таквих структурних промена. Као последица тога имамо повећано интересовање према тој агенди код држава које располажу одговарајућим технологијама“, рекао је Широв у интервјуу у склопу пројекта „Научна Русија“.
На питање да ли су онда, имајући све то у виду, сама клима, одржавање температуре и неопходност смањења емисије гасова са ефектом стаклене баште секундарни, Широв је навео да загревање несумњиво постоји а да су глобални циљеви снижавања антропогеног утицаја на климу повезани са неопходношћу да се заштитити планета.
„Човечанство утиче на климатске промене мада је дискутабилно колики је његов удео у настанку загревања“, додао је научник.
Према његовим речима, климатска агенда је у том смислу јединствена – с једне стране она омогућава да се смањи негативан утицај на климу а с друге читав низ држава способан је да на тај начин решава економске проблеме.
Климатска агенда и Русија
„Задатак Русије није да само поштује обавезе када је реч о смањењу емисије гасова већ и да оформи своју климатску агенду тако да она доприноси економској динамици и омогућава позитивне структурне промене, пре свега модернизацију привреде и индустрије, и да осигурава додатне приходе. То није једноставан задатак“, констатовао је Широв.
Према његовим речима, руска привреда је пета или шеста у свету по обиму БДП, мерено по паритету куповне моћи.
„Наравно, глобални процеси могу имати и позитиван и негативан утицај на Русију. Зато је Русија, као један од највећих играча, способна да гради сопствену политику и да је на одређени начин уноси у глобалну агенду. Ако почнемо пасивно да пратимо формирање глобалне климатске политике - изгубићемо“, оценио је он.
Извоз нафте и гаса
Упитан да прокоментарише утицај глобалне климатске политике на извоз нафте и гаса из Русије, имајући у виду да човечанство у наредним деценијама неће моћи да одустане од енергије угљоводоника, Широв каже:
„Енергетски баланс у наредних 30 година ће веома вероватно зависти од угљоводоника. Ипак, мењаће се структура производње енергије и конфигурација тог баланса.“
Са аспекта потенцијалног пада потражње, најрањивији извор енергије остаје угаљ, без обзира на савремене технологије његове обраде са мањом емисијом гасова. Следе нафтни деривати а на крају те листе је гас, најмање „прљаво“ гориво гледајући ниво емисије СО₂, објашњава Широв и додаје да треба имати у води да ће за Русију у наредне две деценије минумум угаљ, нафта и гас остати извор прихода привреде.
„Чак иако дође до пада потражње у свету ми ћемо неко време добијати приход на рачун конкурентности наших енергетских ресурса, а осим тога тај прелаз у сфери енергетике још није почео. Према нашим проценама, одрживо смањење потражње за угљоводоницима могуће је после 2035. године“, сматра овај експерт.
Говорећи о мапи пута модернизације руске привреде, Широв је напоменуо да постоји низ докумената који омогућавају да се успешно руководи климатском агендом, укључујући климатску доктрину председника Русије Владимира Путина и друге.
Шта за Русију значи политика декарбонизације
„Шта за Русију значи политика декарбонизације? Пре свега то је политика повећања ефикасности руске економије, јер највећи део инвестиција у индустрију, траспорт или друге сфере по дефиницији смањују емисију гасова. Деведест одсто смањења емисије гасова доводи се у везу са развојем економије а је са специјализованим акцијама: добијамо нови потенцијал економског раста и истовремено смањујемо угљенични отисак“, истакао је Широв.
Процене показују да ако се у декарбонизацију уложи два одсто БДП и користе најефикаснији и најповољнији начини смањења емисије, онда су сасвим релана очивања да темпо економског раста буде три одсто и да се до 2060. постогне угљоводонична неутралност.
„У случају агресивнијих акција и улагања три одсто БДП онда губитак стопе економског раста може достићи један одсто БДП. А то значи огоран новац за 30 година. Чини се да је разлика између сценарија само један процентни поен, али у погледу квалитета то је огромна разлика“, указао је он.
Утицај санкција на климатску политику Русије
На питање како су западне санкције утицале на климатску политику Русије, Широв каже да је Русији онемогућен приступ технологијама у различитим економским секторима, односно то значи да владе западних земаља санкцијама ометају процес декарбонизације.
„Ако неко на међународном нивоу буде имао неке примедбе на наш рачун у тој области онда се може сасвим разумно констатовати да су управно наши бивши западни партнери довели до тога не делећи ограничења на цивилне, војне и прелазне технологије“, навео је он, додајући да се та питања морају решавати са пријатељским земљама или самостално.
Погледајте и: