„Без устезања и без крупних речи сведочим данас како је оно што ме је везивало за Бору Ђорђевића било изнад свега једно право, најдубље, непресушно пријатељство, од наших првих сусрета мрачних и мучних деведесетих година.
Као да је сам добри Бог хтео да нашег Бору поштеди да још један пут данас доживи и преживљава страдања и несреће које су се свалиле на нас.
Иза тога нашег снажног и за неке можда и необичног пријатељства данас остају сећања на непрестану преписку и разговоре, испуњене и многим личним недоумицама као и сећање на један облик „друштвених веза“ који је данас скоро потпуно изумро, а то су хрпе и хрпе разгледница које је Бора упорно слао из најразличитијих и најудаљенијих делова света.
Још један пут, опет без устезања, сведочим да је био велики рок музичар, скоро са ону страну сваког поређења. И да је међу рок музичарима био највећи и најплоднији песник. Песме су стално врцале, извирале из њега и бележио их је у трену, по својим изгужваним и изпресавијаним свешчицама.
И, најзад, не најмање важно, био је марљиви хроничар и беспоштедни критичар нашег времена, Домановић наших дана. Скоро да се повест наших последњих пола века може такође читати и каткад и боље разумети кроз песничку реч Боре Ђорђевића“.