Публика у Сава центру биће у прилици да сутра увече погледа представу „Распућин“, у којој Полуњин игра насловну улогу, а коју је и сам продуцирао. Представа „Распућин“ бави се, како истиче Полуњин, превасходно људским односима. У њеном средишту су, како каже уметник, људи који су заиста живели, осећали и патили, а не само историјске личности или ликови из књижевних дела.
„Веома сам задовољан представом 'Распућин' јер се у њој све међусобно надопуњује, од светлости, сценографије, до музике и кореографије, све је врло пажљиво осмишљено, сваки детаљ, сваки тренутак, све има свој смисао. И све је то срасло у једно јединствену целину. И тај осећај да у њој нема шта ни да се дода, нити да се одузме, веома је пријатан. Ту је све што је о Распућину написано, и оно што су о њему говорили, и разне гласине, и чињенице, све је тамо. И веома је интересантно гледати ову представу јер је веома динамична, упечатљива, занимљива и снажна. Веома сам задовољан, то је једна од најдрагоценијих представа коју смо успели да продуцирамо“, истиче уметник.
Према његовим речима, свака представа и сваки наступ носе у себи различите емоције и унутрашње баријере с којима се уметник бори.
„На сцени водим неке своје битке, и физичке, и емоционалне, али то су увек некакви разговори и са самим собом, и са гледаоцем. Свака представа живи на свој начин. Представу 'Распућин' смо направили управо овде у Србији пре пет година. И сада је изводимо, тек након пет година, што је врло необично, помало чудно, али дошло је време за то. И уживам у овом саставу са својом женом Јеленом, која је била овде у Србији пре пет година. Она је такође учествовала у креирању ове представе. И овде нас публика тако топло прихвата, а и ми осећамо топлину према њој. Желимо такође да искажемо захвалност српским гледаоцима, али и српском народу који су нам помогли да стварамо не само емоције, него и многе наше представе, да у њима наступамо, плешемо, да пренесемо ону енергију коју су нам давали“, каже Полуњин.
Он је данас, на сцени Опера-театра „Мадленианум“ у Земуну одржао и мастер-клас за младе балетске уметнике, ученике виших разреда балетске школе „Лујо Давичо“, којима је несебично и веома посвећено покушао да пренесе део свог уметничког мајсторства.
Након мастер-класа Полуњин је разговарао с публиком и новинарима, искористивши прилику да нагласи и значај своје фондације, намењене за подршку младим балетским уметницима, која је основана пре четири године управо овде, у Србији.
Уметник који има и српски пасош, а у Србији је чест и радо виђен гост, каже да га је на идеју о фондацији подстакла чињеница да је и сам своју балетску каријеру започео као стипендиста фондације „Рудолф Нурејев“, током његовог боравка у Лондону, те да жели да настави да подржава развој балетске уметности и да открива младе таленте.
На питање како види улогу уметности, не само балета, него и других видова стваралаштва у данашњем свету који се мења веома брзо, и у геополитичком, и у технолошком, и у климатском смислу, Полуњин истиче да уметност носи емоције, а да човек живи управо захваљујући осећањима.
„Не говоре узалуд 'хлеба и игара'. Потребна нам је храна да бисмо живели, али потребне су нам и емоције. Емоције од онога што видимо, од онога што осећамо. А театар је управо место у које људи долазе да би искусили разне емоције и њима је то потребно. Театар због тога и постоји. У њега публика не би долазила да јој то није потребно, и тако је одувек. И као уметнику ми је управо због тога интересантно да будем на сцени и да комуницирам с публиком. Мој вид уметности је плес, али кроз тај плес ја и живим заједно с публиком, управо ми то даје енергију“, каже Полуњин.
Свестрани уметник није само балетски играч. Каријеру је започео као гимнастичар, а наступао је и као глумац у холивудским филмовима, модел, кореограф, педагог, а један од његових највећих поноса је управо Фондација „Сергеј Полуњин“.
У свет балета ушао је када му је било осам година, а дипломирао је на Кијевском државном кореографском институту. Потом се прикључио Британској краљевској балетској школи, када му је било 13 година, а 2007. године проглашен је за Младог британског играча године. Као двадесетогодишњак постао је најмлађи балетски солиста Краљевског балета свих времена.