Потпредседник Скупштине Црне Горе и функционер Албанског форума Никола Цамај најавио је да ће поднети иницијативу за усвајање резолуције о страдању албанског народа у Црној Гори 1915. године када је, како каже, погинуо велики број Албанаца. До оваквог предлога је дошло, сматра историчар и универзитетски професор Чедомир Антић, јер након доласка Срба на власт у Црној Гори, ДПС Мила Ђукановића није ваљано расформиран, наравно, вољом Запада и Сједињених Америчких Држава. Повод је, наравно, усвајање резолуције о геноциду над Србима у Јасеновцу.
Вашар геноцида
Циљ ДПС-а је да из коалиције око покрета Европа сад и Нове српске демократије извуку неколико албанских посланика и ојачају себе, а играјући на карту геноцида. Албански посланици су још приликом усвајања резолуције о геноциду над Србима у Јасеновцу изјавили да се европске земље, попут Хрватске, не смеју дирати и изразили су негодовање око усвајања резолуције.
Уколико Цамајева резолуција о страдању албанског народа прође у Скупштини Црне Горе, Антић сматра да се ништа епохално неће десити, већ да ће из владајуће коалиције два или три албанска посланика прећи у табор ДПС-а. То неће бити штета, каже он, јер су они досада ионако све чинили против српског народа у Црној Гори, а у Скупштину су ушли само како би ојачали немачку, америчку и британску струју у црногорском парламенту.
Мило Ђукановић, црногорски политичар, бивши председник Црне Горе и бивши председник Демократске партије социјалиста (ДПС) која је владала 30 година у Црној Гори. Претходно је обављао функцију премијера, министра одбране и народног посланика.
© Sputnik / Stringer
Албанска дистопија
Албански народ је, објашњава Антић, током протеклих стотину година дуго времена био под режимима фашизма и комунизма, а Албанија је била једна од најстравичнијих дистопија у историји људског рода. Њу је водио Енвер Хоџа, човек који је убио огроман број својих суграђана и који је успоставио једину заиста атеистичку државу у историји света. Један од најважнијих темеља тог режима био је екстремни национализам, односно шовинизам.
Албанска нација је касно ступила на историјску позорницу и то под заштитом аустроугарског милитаризма, немачког и италијанског империјализма, а касније Совјетског савеза и Трећег рајха. Код Албанаца нема критичке историографије и дебате око ње. У њиховим музејима се може наићи на тврдње да су Албанци најстарији народ у Европи, а да је целокупна историја околних народа заправо албанска историја која им је, забога, отета, рекао је професор Антић за Спутњик.
Заставе ,,велике Албаније''
© Sputnik / Бранкица Ристић
Ко је убијао Албанце?
Наш саговорник каже да су до двадесетог века главни албански крвници били управо њихови изданци, њихови потомци и њихови „велики људи“. Иако о себи имају грандоманско мишљење, Антић каже да се заправо ради о једном малом народу који је формиран крајем средњег века на северу Албаније и то захваљујући релативној пренасељености. Они су се селили около, а Велике силе које су на Балкану желеле да спрече да Балкан воде Балкански народи, користили су се њиховим шовинизмом, подржавајући њихове делузије о старости, величини и значају тог народа.
Ако бисмо говорили о Првом светском рату, Албанија је била неутрална, поједина племена су била плаћена од стране Аустрије, а поједина од сила Антанте. Српска војска је била озбиљна и професионална војска, а о теми њених злочина је вођена читава кампања. Историографија и савременици у највећем делу одбацују тврдње о злочинима српске војске над Албанцима, а оне саме су својевремено потицале од аустроугарске пропаганде и Ватикана.
Књиге, браћо, књиге
Највећи проблем је, наставља Антић, што ни данас у Албанији практично нема историчара који пише на основу извора, али то не спречава већину њих да тврде да су сви народи и војске који су пролазили кроз Албанију настојали да униште албански народ. То, категорички тврди он, једноставно није истина и за то нема никаквих доказа. Када је реч о злочинима српске војске према њима, појединачни случајеви насиља били су ретки, изоловани и махом изазвани. Сви релевантни извори показују да се управо српска војска понашала боље него било која друга војска која је кроз те пределе пролазила.
О тадашњем доживљају и пријему српске војске довољно сведочи чињеница да је у новембру 1912. године оснивач албанске државе, аустроугарски агент Исмаил Кемал Вљора побегао из највећег албанског града, Драча, тврдећи да тај град није довољно патриотски. Његов бес је можда и разумљив када се у обзир узме чињеница да је становништво тог истог града српску војску је дочекало свечано када је она 29. новембра 1912. ушла у Драч. Данас је то свет који једним значајним делом живи у времену у којем је српски народ живео када је још био у племенима, закључује Антић.
Погледајте и: