Узалуд сам месеце провела обилазећи Рударско геолошки факултет и Академију наука, све тражећи научнике, стручњаке, који ће ми објаснити шта је литијум, како се копа, и где живе ти људи са две главе који се рађају као казна коју Господ шаље онима који не поштују његов поредак. Да је желео да литијум буде на површини, он би га ту и поставио. Али није. Сакрио га је дубоко под земљу, и дошли варвари иза седам мора, да копају -н е смеју код себе, а код нас, ”уз овакву власт”- може.
А да бих поверовала стручњаку, није ми била довољна његова диплома доктора наука или звање академика. Јер, шта ако их је Рио Тинто ангажовао за своје елаборате, неопходне за добијање дозволе, што ће рећи, ако им је платио за тај рад, преведено на ћирилицу - корумпирао. Шта ако су они, који су цео живот провели радећи и учећи, спремни да све то погазе за шаку долара. Чудни су ти ”учењаци”, тврде они који боље од њих све знају.
Значи - тражимо непознате људе, оне који имају диплому, било коју, може филозофија, социологија, књижевност, али је битно да не воле новац и спремни су да бесплатно устврде да тоне и тоне сумпорне киселине које се користе у Прахову, нису штетне, а да је ужасно опасна у потенцијалном руднику литијума.
И тако сам сазнала да тамо где је прошао Рио Тинто, више ни трава не расте - што је тачно, и само од нас зависи хоћемо ли му допустити да се тако понаша и овде; да нигде у Европи нико не копа литијум, што није тачно; да има и других извора литијума по свету, па није баш неопходно Европи да баш нас трује; да за неколико година литијум никоме неће бити потребан, а ми ћемо у међувремену пропасти… и тако даље и тако редом. Само је једно било сигурно – страх и паника у народу.
А онда - хладан туш.
Опозиција, која, кажу, није организовала, али је помагала таласе протеста који су се разлили по Србији, успела је да се удружи и затражи од Скупштине да промени закон и онемогући уништавање наше лепе домовине.
Данијела Несторовић из Еколошког устанка Александра Јовановића Ћуте, дакле члан једне од организација која нас је месецима застрашивала, изјави на прес конференцији да нико није тражио, а доказ је поменути предлог закона, да се трајно забране истраживања, јер, Боже мој, опозиција се не противи напретку Србије (а копање литијума је, ваљда, напредак), пошто не може да се поузда у правни поредак, а кад буде могла (то јест кад дође на власт) онда ”да, како да не”.
А деца са две главе? А тоне сумпорне киселине на несигурној прузи, на којој чак и кад је све у реду, цистерна може да се преврне? А сумпорне кише које нам лију низ лице?
Пропадоше моја истраживања, месеци проверавања који је академик поштен, а који корумпиран, да ли је литијум ”наша нафта” или наша пропаст.
А сад да се мало уозбиљимо. Јасно ми је да је тешко било водити проевропску политику супротно ставовима Шолца и Макрона, или оног господина кога прогласише Вучићевим плаћеником. Не поричем право опозицији да се бори за власт. Иначе – нема сврхе да постоји. Али сејање страха је нешто друго. За то постоји члан у кривичном законику. А за питање – да ли је ова или нека друга власт корумпирана – такође постоји закон. А ако кренемо логиком која нам се намеће, да је заиста сваку власт и сваког чиновника могуће ”купити” – где је гаранција да тако неће бити кад ”ми” дођемо у прилику да нам се нуди новац. Да вам верујемо на реч? После деце са две главе и сумпорних киша? У најмању руку – неозбиљно!
Погледајте и: