Десет година без Вука Бојовића, али на овом месту он је – вечан

Скоро тридесет година Вук Бојовић је био директор Београдског зоолошког врта, или Врта добре наде, како га понекад зову приснији пријатељи Мује алигатора и покојног Самија. Захваљујући њему многе су животиње проживеле добар и квалитетан живот, а деца бајковито детињство.

Животињски фонд је чинило свега шездесетак живуљки, укључујући и птице. Помоћни објекти, кућице и кавези били су дотрајали и оронули, а стазе запуштене и зарасле у коров.

Вук је дошао на место директора 1986. и од тада крећу промене у том малом београдском животињском царству. Почео је да тражи савесне сараднике који би заиста бринули о и неговали животиње, као и донаторе за реновирање и набавку нових становника из далеких крајева земаљске кугле.

Вуков велики сарадник и пријатељ, шимпанза Сами, помогао му је да изгради кућу за остале мајмуне. Њихова зграда је била у најгорем стању, а након Самијевог бекства и све учесталијих излета по центру града крајем осамдесетих година двадесетог века, док га је Вук јурио по београдским крововима и убеђивао да се ипак врати и да у том Врту и није тол'ко лоше, новац је прикупљен. Ускоро су сви добили кућу, слоница Твиги, жирафе, зебре и сви остали.

На обележавању десетогодишњице Вукове смрти, у кафићу тик до кавеза са црвеним и плавим папагајима који су све време неуморно гракћући одавали почаст, породица и пријатељи су се сакупили како би се уверили да је он и даље ту.

Вукова супруга Весна, захвалила се и рекла како сви окупљени чине велику част породици не дозвољавајући да се Вук заборави, заборављајући и сама да је он у свакој цигли Врта. Његову столицу где је стално седео оставили су упражњену, а његови потомци, његов Врт и на крају крајева све те приче о њему, сведочанства су чињеници да је Вук Бојовић ушао у легенду.

Његов пријатељ, драмски писац и академик Душан Ковачевић обратио се присутнима како би онима који дуго нису обнављали градиво, као и онима који су превише млади да би се сећали, испричао како је лепота дружења са Вуком била та што су за његов сто били добродошли и писци и академици, чувари, чистачи, спортисти и сви људи добрих намера.

Вуков дугогодишњи пријатељ, чувени лекар Душан Станојевић, говорио је о широј јавности мање познатом аспекту Бојовићеве личности, а то је његова песничка душа.

Волео је песнике и песничка дружења, а знао је напамет сваку песму из своје антологије коју је носио са собом. У шали је говорио „Песме се морају учити напамет, а песнике немој никад да упознајеш“. Неки од тих са којима се, супротно свом „савету“, дружио, били су Миљенко Жуборски, који је написао и песму о Самијевом бекству, Брана Петровић, Љубивоје Ршумовић… Са Ланетом Гутовићем је чак имао и песничке „борбе“, где би један другоме слали стихове и строфе, покушавајући да један другог надмудре.

Станојевић је испричао и анегдоту о ноћном чувару Бранку. Бранко би јутром давао „рапорт“ о протеклој ноћи док би Вук читао новине. Између обилазака животиња, писао би толико апстрактне песме да нико не би знао о чему уопште говори, а Вук би га преко новина само питао „Јесу ли те и ноћас музе посећивале?“. Када је Вуку било дојадило да слуша о апстракцији, он је Бранка замолио да напише песму о лами. Са ламе се после прешло на слона, са слона на ветеринара, са пар песама на читаву збирку и са ноћног чувара Бранка, на Бранка Стевановића, дечјег песника.

Емир Кустурица је једини човек који је успешно опседао зоолошки врт тенковима и авијацијом. Вукову дозволу је, наравно, имао, јер је Вук препознао идеју која је стајала иза снимања „Подземља“.

Као један од најзанимљивијих доживљаја и идеалну слику која описује међусобни однос и пријатељство Вука и Емира, истакао је кастинг у зоо врту. Уместо високог глумца или згодне глумице, њих двојица су бирали тигрове и мајмуне. Улазили су у кавезе и проверавали имају ли животиње глумачког дара, а Кустурица је шаљиво истакао да је управо тада на примеру једног немачког мајмуна и научио шта у правом смислу речи значи бити мајмун.

Вуков врт је преживео много тога, па и време рата, санкција и хиперинфлације. Цена улазнице се мерила у милијардама и то су биле изузетно тешке године, како за људе, тако и за животиње. Вук је тада донео одлуку да се улаз може платити не само новцем, већ оним шта је ко имао – циглама, бензином, храном за животиње.

Његова неуморна борба за очување зоолошког врта продужила се и до касних двехиљадитих, када је због идеје о измештању Београдског зоолошког врта почео да штрајкује глађу. Читав живот је своју љубав даровао ближњима, пријатељима, онима без и са крзном, са перајима или крилима и десета годишњица његове смрти идеалан је подсетник да је својом неуморном добротом постао бесмртан.