Мистерија страшног злочина над руским монасима: Звона Романових још одјекују светињом код Требиња

„Предање каже да су руски монаси овде стигли тек 1922. а писани извори да је игуман био Николај Руженцов. Сачувано је неколико његових писама које је упућивао епископу“, прича нам игуман, отац Теофил.

У манастиру на међи истока и запада, до Дубровника је 15 километара, везе са царском Русијом почињу у 19. веку. Руски конзул Александар Гиљфердинг, пролази овуда из Дубровника идући на Косово. У путопису описује и манастир Дужи.

„Описује тај долазак, како су људи скромни, а како су радосни, како су јако сиромашни. То се баш видело. Црква је постојала, било је богослужење, али је све било скромно. По повртаку у Русију он је писао Марији Романовој, тражио да се поклони звоно за храм. Звоно је стигло, Богу хвала, још је ту, то је оно највеће звоно од три на преслици“

У синодској архивској грађи из периода НДХ сведочанство је људи који су успели да се спасу од усташког покоља. Синод је тражио да свако од њих напише кратки извештај о догађањима у Херцеговини.Ту су пронађена и писма архимандрита Николаја, игумана.

„Нашли смо и писмо оца Јована Гашпара за кога смо мислили да је у гробљу. И обрадовали смо се, то је показало да немамо тачне податке, да су комунисти гледали да то склоне, запале, да униште, што су у великом делу успели. Интересантно је да немамо ни једну фотографију тих људи. Имамо фотографије из 19. века, а немамо људи који су били 50-60 година иза њих“, прича отац Теофил.

Игуман се склонио, а руски монаси убијени на најмонструознији начин. Нису их се домогли фашисти, већ комунисти. Били су међу првим жртвама. У злочиначком подухвату убијени су сви монаси који су се налазили у манастиру чији је игуман Рус.

„Убијени су старији монаси, који нису имали куд. Знамо да су била тројица Руса. Сад су та имена, Евгеније, Лукијан, на крсту пише и Максим, то је упитно, мораћемо то још да истражимо. Владика Атанасије се борио, тражио податке, сада се ми боримо да сазнамо њихова имена“.

„Међу првим жртвама су били они, комунисти су хтели да покажу да су спремни на све. Знајући да су они избегли због те идеологије овде, очигледно је да су хтели прво њих да смакну, да покажу, да се докажу. Зна ђед Перо где је то место. Спремамо се да направимо крст, обележје, да означимо. Моткама су пребијени на смрт. Чула се кукњава, чуо се плач. Ту су их пребили и оставили“.

Улазимо у сеоско гробље, један крст је другачији од других. То је обележје на гробу пострадалих новомученика, свештеномученика руских, како их назива наш саговорник. Подигао га је владика Атанасије Јевтић. На крсту су имена, али нам игуман објашњава да постоји могућност да се „Максим“ спасао. На то указују каснија истраживања.

Најновија су у току. У покушај разрешења мистерије, колико је монаха под земљом и како су уопште доспели у Дужи укључили су се и људи из Руског дома у Београду, недавно су посетили манастир.

После разарања Тврдоша у млeтачко - турском рату 1695. године. Дужи су постале духовни центар овог краја, у њему су бирани епископи. У Тврдошу и Дужима је устоличено чак 25 српских митрополита. Из Дужи су кренула и три устанка против Турака, оно што је била невесињска пушка за север, Дужи су биле за југ Херцеговине.

Прва двојица Херцеговаца који су школовани у Београду, Серафим Перовић и Нићифор Дучић, митрополит, књижевник, академик и војсковођа, дају Дужима још једна важну, историјску улогу.

„Они оснивају прву херцеговачку школу овде у Дужима, уопште школу на овим просторима, њих двојица монаха. 1856. основана је школа строгог монашког кова, за децу и младеж Требиња и околине. Петнаестак ђака је било, школица на два спрата, доле је био учитељ, горе су били ђаци“.

Запањени смо чињеницом да је зграда школе у потпуности сачувана. И обновљена је, она је сада ризница која чува благо. Нема га много. Мештани су гледали како на 16 товара коња износе драгоцености током Другог светског рата.

У првој школи у Херцеговини чува се благо непроцењиве вредности. „Зборник“ који је Дужима поклонио гроф Сава Владиславић. Док у неверици гледамо у његов препознатљиви потпис, отац Теофил скреће нам пажњу на две највеће драгоцености које су донели управо пострадали руски монаси.

„Невероватно је да их нису однели, али увек нешто остане, увек неко остане. У великим страдањима Бог увек остави неког сведока. И над јамама божијим благословом и промислом су остајали људи да би сведочили о ономе што су доживели. Тако су, верујем, и ове иконе чудесно остале да чувају ову светињу, оне који у њу долазе, али и да посведоче страдално време које су преживеле“.

Кад су побијени руски монаси манастир је претворен у затвор, у њему је била војска, разне војске, а најдуже ЈНА којој је светиња служила као касарна.

Живот се у њега враћа доласком игуманије Тодоре 1958. године. Млада искушеница чинила је све да обнови светињу. Она је сачувала још једну успомену на пострадале руске монахе. Када је први пут ушла у запуштену цркву, угледала је замотуљак:

Мати Теодора фактички је сама обновила ову тврђаву православља, захваљујући њој, данас личи на рајски врт.

Манастир је током рата 90-тих био прва линија фронта. Ни једнa граната није га погодила, није пала чак ни у порту. Мати је веровала, знала, да Дужи чува Бог, али и молитва њене браће, мученика из Русије. Молила се на гробу, помогли су сваки пут кад је стока била болесна...