На војној академији Вест поинт, Вјосу су припадници америчке војске поздравили егзалтираним скандирањем „Косово, Косово“!
То се десило баш у моменту кад Србија покушава да представи јавности како наша држава унапређује односе са Вашингтоном, а амбасадор у Београду Кристофер Хил изјављује да Србија „нема већег пријатеља од националне гарде Охајо.
У суштини, све је јасно: Сепаратистичку творевину која чисти Србе на Косову и Метохији и затире постојање нашег народа подржава њихов творац - званични Вашингтон и званичници Сједињених Америчких Држава.
За партнерство са Србијом, али не у крупним политичким темама задужен је Охајо, а Америка склапа партнерство са Београдом како би Србију отргла од енергетеских веза са Руском федерацијом.
Министар Ђурић је ипак, и поред тих стандардних парадокса, отишао корак даље. Он је истакао и да се ради о јачању односа Америком која је непоколебљиви савезник.
На ту реченицу из обраћању српског министра ипак морамо да ставимо акценат. Она је тачна, али само у једном делу.
Како је то Америка – непоколебљива
Америка јесте деценијама непоколебљива у тежњи да се Србија потпуно и непоколебљиво одрекне Косова и Метохије.
Америка јесте непоколебљива у тежњи да Србија покида све везе са Русијом и да јој уведе санкције.
Америка јесте непоколебљива у намерама да овде створи такозвани воук систем вредности који би потпуно уништио све традиционалне и вредносне темеље ове земље.
Америка јесте непоколебљива у остварењу циља да се у Србији уведе тотални медијски мрак тако што ће бити забрањени сви медији (пре свега руски) који говоре другачије од тоталитарне агенде њихове дубоке државе.
Америка је непоколебљива у намери да непрекидним хибридним акцијама и капиларном мрежом сарадника, тресе власти у Србији како би је натерала да промени политику.
Дакле, Америка јесте непоколебљива. А ко им је прави савезник у овом делу света, видело се при дочеку Вјосе Османи.
Више од дипломатске игре
Јасно је да Србија мора да игра филигрантску игру да би заштитила своје интересе.
Јасно је да је Америка још суперсила од које зависи и безбедност наших сународника на окупираном Косову.
Јасно је да се мора посегнути и за обреновићевско-пашићевским дипломатским слаломом да би се прошло кроз узак теснац неутралности и суверености до кога смо државнички храбро и мукотрпно дошли.
Јасно је да је политика једно, а емоције друго и се морају повлачити и потези који некада и нису у пуном складу са нашим интересима да би се сачувала виша вредност.
Али, не верујемо да је шеф дипломатије Србије морао да изговори и нешто што једноставно не стоји, да је Америка непоколебљиви савезник Србије.
И све то док Американци скандирају Косову пред насмејаном Вјосом Османи.
И све то док се председник Србије припрема да саопшти страшну истину о Косову на Генералној скупштини УН и мрачну слику о туробном животу Срба, а чему је у многоме допринела Америка.
То Србија ипак не заслужује.