„Тамо далеко“ међу маслинама: Забачено село на Крфу скрива епску причу о српско-грчком пријатељству

Након повлачења преко албанских беспућа, исцрпљeним војницима Дринске дивизије првог и другог позива тог пролећа 1916. године, мало грчко село Агиос Матеос постало је привремени дом. Далеко од отаџбине, у сваком стаблу, видели су ону крушку оскорушу што испред родног прага им остаде да стражари и ишчекује да се врате. Многи, се нису вратили. Многима су тела, без суза и опела спуштана у плитак гроб, ископан у хладу управо тих маслина.

Иако су се села у којима су били смештени налазила у брдима, војници су, како су забележили хроничари тог времена, тражили да не буду уз море, већ да их разместе у „какве башче“, да их мине жеља за завичајним воћњацима.

Ристо Јовић, добровољац из Трнове Доње, овако је говорио свом команданту, ђенералу Крсти Смиљанићу:

Један од војничких логора војника Дринске дивизије која се у саставу Треће армије под командом Павла Јуришића Штурма у славној бици на Церу уписала међу победнике, налазио се управо на месту где се данас налази спомен обележје. Сваке године, у оквиру обележавања годишњице од искрцавања српске војске на острва у Јонском мору, код споменика посвећеном војницима ове славне дивизије служи се помен и полажу венци.

Још за време боравка војске на Крфу, 1916. године изграђен је први споменик посвећен српским жртвама. Масиван споменик, окружен боровом шумом, са ниском металном оградом и каменим стубовима дуж пута подигли су припадници Дринске дивизије својим саборцима којима је грчко острво постало вечна кућа, на месту где се налази војничко гробље.

Након изградње маузолеја на острву Видо, 1939. године, кости ових ратника пренете су у унутрашњост маузолеја, али старо спомен обележје није дирано.

Споменик је рад Јанка Шафарика, резервног капетана прве класе, док је барељеф рад Михаила Миловановића, ратног сликара Врховне команде и првог ужичког академског сликара. Стихови поручника Владимира Станимировића уклесани су на споменику:

Откривању и освећењу споменика (чему су чинодејствовала четири грчка и девет српских свештеника) присуствовао је и престолонаследник Александар Карађорђевић. Грчке новине су забележиле да је млади поручник Дринске дивизије том приликом уручио кључеве од капије спомен-комплекса председнику Општине Агиос Матеос - на чување. И дан-данас кад се мења власт у општини, бивши председник кључеве свечано предаје наследнику.

Поред споменика војницима Дринске дивизије, грчко село Агиос Матеос чува у себи још једну причу проткану нитима српско - грчког пријатељства, причу о Јанису Јанулису, грчком сељаку који је поклонио своју њиву, како би на њој било сахрањено 560 Дринаца.

Био је дечачић од тринаест година када су исцрпљени борци Дринске дивизије јануара 1916. стигли на острво у близини његовог села.

Попут других Крфљана дечак је дочекивао изнемогле и болесне ратнике, делећи са њима оно мало што је имао- козјег сира, млека и агрума не би ли се што пре опоравили. Али многима од њих, измучени организам храну није могао прихватити и они су умирали. На његовој њиви. Дан за даном, нове хумке међу маслинама. Њих 560 на њиви грчког сељака је сахрањено.

Упркос томе што је сваком сељаку њива извор прихода и што су посмртни остаци српских војника ексхумирани и пренети у костурницу, Јанис Јанулис није дозволио да се та њива икада више обрађује. Говорио је да је то свето место и да ту столују душе умрлих, храбрих српских ратника.

Слушајући српске војнике док су погледа упртог у даљину о отаџбини говорили, док су „Тамо далеко“, оду посвећену родној груди певали, иако речи песме није разумео тринаестогодишњегрчко чобанче је Србију заволело. Нажалост, Јанис Јанулис никада није посетио нашу земљу. Умро је крајем осамдесетих оставивши потомцима у аманет да њиву не дирају. Трећа генерација Јанулиса, поштујући вољу предака, ни данас не обрађује ту земљу.

Погледајте и: