Ђорђе Михајловић, у народу познат једноставно као деда Ђорђе, још за живота је проглашен за Солунца, и иако то није био, унапређен у ратника, иако се није борио, као херој одликован од отаџбине оних чије је гробове попут највећих светиња чувао, херој је заправо и био! Јер, читав живот посветити, не само бризи о хумкама наших славних предака, већ и о очувању српске историје и колективног сећања, равно је подвигу.
Биста, дар ливнице „Јеремић“, дело је вајара Љубомира Лацковића и представља трајну почаст човеку који је читав живот посветио бризи о Зејтинлику, вечном дому више од 7.000 српских ратника.
Деда Ђорђу је и пре самог његовог рођења (1. маја 1928.) било записано чиме ће се бавити — оним чиме се бавио његов отац, оним чиме се бавио и отац његовог оца. Прича о Ђорђу и Зејтинлику заправо почиње са првим чуварем гробља Савом Михајловићем, солунским добровољцем из Грабља кога је, прича каже, краљ Александар ставио на чело државне комисије да сакупи посмртне остатке својих сабораца са бојишта и гробова широм Солунског фронта.
Спомен-биста посвећена деда Ђорђу откривена је у оквиру комплекса војничког гробља Зејтинлик, испред куће у којој је живео.
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Када је 1928. преминуо, о Зејтинлику је наставио да брине његов син Ђуро који је током Другог светског рата сачувао гробље и његове реликвије од нацистичке пљачке. Ђуро Михајловић умире 1961. године и бива сахрањен уз оца на Зејтинлику, а бригу о вечној кући храбрих ратника преузима Ђорђе, који ће ту дужност обављати тако предано као да брине о вечној кући својих најмилијих.
Више од пола века, тачније 62 године, деда Ђорђе је дочекивао и испраћао, како потомке страдалих српских ратника, којима је показивао где су похрањене кости њихових предака, тако и високе званичнике, стране делегације, историчаре и сваког случајног или намерног посетиоца овог светог места. Посетиоцима се чинило да зна све о сваком војнику — чији је, одакле је дошао, за коју се јединицу борио, где је погинуо.
Са шајкачом на глави, без које није никуда излазио, причом је слушаоца враћао у прошлост, говорећи да славна историја српског народа треба да се памти и препричава, нарочито младим нараштајима. Посебно се радовао када би Зејтинлик посетили унуци јунака чије је хумке чувао.
За своју посвећеност добио је Орден српске заставе другог степена, Орден Светог Саве првог степена и награду Мајка Србија, а пре четири године и српско држављанство.
Више од пола века, тачније 62 године, деда Ђорђе је дочекивао и испраћао, како потомке страдалих српских ратника.
© Sputnik / Лола Ђорђевић
„Живео сам за дан када ми је Србија доделила држављанство. Живео сам, једнако, као и у нади да доживим стогодишњицу пробоја Солунског фронта, а вама сам то, онда, поверио. Дочекао сам, ето, и једно и друго“, рекао је Михаиловић оног дана када му је министар спољних послова Ивица Дачић уручио пасош.
Данас, када деда Ђорђа више нема да над хумкама бди и о славној прошлости српског народа приповеда, на Зејтинлику стоји његова биста као трајно сведочанство о човеку који је читав свој живот посветио очувању сећања на хероје Великога рата.
Погледајте и: