КУЛТУРА

Душко Ковачевић открива како је уопште могуће да постоји - удовица живог човека

Количина толеранције према насиљу у нашем друштву постала је ужасна, у свим областима, и на свим нивоима - почев од основне школе, све до великих компанија. Реч је о насиљу над људима, над животињама и над природом, насиљу јачих над слабијима, рекао је редитељ и писац Душан Ковачевић поводом премијере свог новог комада „Удовица живог човека“.
Sputnik
Представа ће премијерно бити изведена 6, 7. и 8. октобра у Звездара театру, који овим комадом почиње обележавање свог 40. рођендана.
„Прича ове тамне комедије је налик на скоро све моје драме и филмове. Садржај се крије у самом наслову 'Удовица живог човека'. Да ли је то могуће? Јесте, ако некога сахранимо док је жив јер вам је нанео велики бол. И да би се тако тешка драма могла гледати, потребни су елементи комедије као кад се пије горак лек обложен слатким укусом“, рекао је Душан Ковачевић поводом свог новог комада.
Према његовим речима, шест ликова који се појављују у комаду представаљају шест људских судбина, а главна јунакиња, коју игра Јелена Ђокић, професорка је на медицинском факултету, која има бројне приватне проблеме, умножене у комуникацији са члановима породице, али и другим људима који је окружују.
„Прва асоцијација на насиље је истетовирани човек с ланцем око врата, али оно друго насиље, које је скривено, много је теже. Не мислим само на физичко насиље. Душевно, или било какво психичко насиље, може бити горе од физичког. Од ударца остаје ожиљак на телу, а од речи на души, што може бити још горе и опасније. Опседа ме однос јачег и слабијег у свим сферама. Посекли смо целу Србију да бисмо извозили дрво у иностранство, а онда ћемо касније да увозимо намештај. То је круг насиља. Због тога се надам да ће овај комад имати рефлекс и утицај на неке људе који су, можда, помислили да у животу треба да врше насиље“, рекао је Ковачевић.
Говорећи о жртвама насиља, Ковачевић је упозорио на то да као друштво постајемо равнодушни према њима, јер се све свело на сензацију, на насловне странице у новинама, приче и телевизијске извештаје.
Према његовим речима, сви ликови у комаду су међусобно условљени, тако да ће након представе гледаоци имати утисак да су за непуна два и по сата одгледали судбину једне породице и да су у томе учествовали као сведоци догађаја.
„Моја теорија је да комад мора да се напише и одигра тако да га једнако гледају, разумеју и воле чистач обуће и професор универзитета. Не може да се прави ниједна врста компромиса и да се каже да неко нешто не разуме зато што није школован. Ја о томе водим рачуна од свог првог комада до данас“, нагласио је Ковачевић.
У представи, поред Јелене Ђокић, играју Миодраг Мики Крстовић, Нела Михаиловић, Сунчица Миловановић, Анђелика Симић и Душан Томић.
Прве репризе представе заказане су за 16, 17. и 20. октобар, а потом следе гостовања у Хрватској, у организацији Српског културног друштва „Просвјета“.
Од прве премијере 8. октобра 1984. године, када је изведен комад Александра Поповића „Мрешћење шарана“ у режији Дејана Мијача, до данас, у Звездара театру одиграна је 7.901 представа. Душану Ковачевићу је ово 12. комад постављен на сцени тог позоришта.
Коментар