Истраживање је наручио Маурицхејс у Хагу, где се налази чувена „Девојка са бисерном минђушом“ Јоханеса Вермера, а та студија користила је технологију праћења очију и магнетну резонанцу да би забележила мождану активност добровољаца који гледају оригинална уметничка дела и репродукције, пренео је Гардијан.
Научници су открили да је 20 волонтера имало одговор који је био 10 пута јачи када су погледали права уметничка дела.
Мартин Госелинк, директорка музеја рекла је да је била убеђена у моћ правог уметничког дела пре студије, али да је желела да се та претпоставка и званично потврди.
„Сви осећамо разлику, али да ли је она мерљива, да ли је стварна? Данас можемо рећи да је то истина”, навела је она.
Мартин де Муник, суоснивач Истраживачког института Неуренсицс, који је спровео истраживање са другим неуролошким специјалистима, рекао је да је студија имала два елемента.
Волонтери, старости између 21 и 65 година, били су причвршћени за електроенцефалограм (ЕЕГ) скенер мозга и опрему за праћење очију и замољени су да погледају пет слика у музеју, плус постере у музејској радњи. Истраживачи су такође на магнетној резонанци (МРИ) посматрали ефекте слика стварних радова у односу на репродукције које су бљеснуле на наочарима волонтера.
„Ако желите да знате шта људи мисле, боље је да то измерите него да их питате. Резултати су били изванредни“, рекао је Муник.
Права уметничка дела изазвала су снажан позитиван одговор у прекунеусу, делу мозга који је укључен у свест, саморефлексију и лична сећања, рекли су истраживачи.
„Виолинисткиња“ Герарда ван Хонтхорста дала је позитиван стимуланс од 0,41 од 1, на пример, али само 0,05 у облику постера.
Истраживање је такође анализирало „Девојку са бисерном минђушом“. Популарни рад је привукао највећу пажњу у ономе што су истраживачи описали као „петља трајне пажње“ - троугао између наглашеног ока, уста и бисерне минђуше девојке.
Погледајте и: