Дошао само на замену, а награђен за најбољег наставника у Србији: За Спутњик открива тајну подвига

„Прво ћу окупити ученике да видим шта су њихова интересовања, шта желимо. Да ли је то комплет из роботике, можда доведемо предаваче који ће нешто да нас науче. Сматрам да је едукација врло, врло, значајна. Дефинитивно ћемо да направимо нешто ново, нешто велико“!

Ово је одговор најбољег едукатора у Србији на питање Спутњика на шта ће потрошити милион динара од награде коју му је доделила Фондација „Алек Кавчић“.

Предаје у Гимназији у Зајечару, а радио је и у Медицинској и основној школи у родном граду. Воли да препозна таленат и жељу за радом код ученика и да им помогне да стигну што даље. Поносан је што су успешни, како каже, далеко бољи од њега.

Толико се занео радећи у школи, да се његово студирање развукло на још четири године:

„Жао ми је што нисам наставио са докторским студијама, имао сам понуде. Жао ми је што нисам успео, то је оно што кажем мојим ученицима, немојте да стајете са школовањем, немојте да будете као ја, будите бољи. Тако цео свет напредује. Понекад помислим да бих можда могао сада да пронађем факултет који би хтео да ме прими у овим годинама. Онда видим шта све радим, колико сам уморан и желим да радим друге ствари“, каже лауреат.

Како да не буде уморан, најбољи едукатор у Србији је извео децу из учионице, направио отворену школу, ради све да би им показао да је свет много више од онога што пише у уџбеницима.

Има пешачку туру, обилазе компаније у Зајечару које примењују нова знања и технологије. Основао је Научни клуб који је стално отворен, у коме се сваке друге недеље одржава Научни квиз. Осмислио је и посебан програм који охрабрује девојчице да уђу у „мушки свет програмирања“.

Учи децу и како да се знањем практично боре кроз живот. Ученичка компанија његових ђака била је најбоља у 2023. години, производе биопестицид од чили паприке. Нова генерација узела је прво место и ове године, они производе наруквице за преживљавање у природи. Свим ученицима сада је на располагању и башта у дворишту школе. Примениће аутоматско заливање и сензор зрелости поврћа.

Шљивовић не зна ко га је пријавио на конкурс за награду за изузетан допринос у образовању, иновативне методе наставе и подстицање љубави према учењу међу младима. Било је 1000 номинација. Изненадио се када је видео да је било још 14 најбољих међу најбољима, то даје велику наду.

„Сада већ имамо мрежу од нас 15, следеће године ће бити нова гарнитура. То је још већи број, кад се направи мрежа наставника, само морате да будете много упорни ако хоћете промене. То се не дешава преко ноћи, нема револуције, нема магичних штапића. Упорни сте, трајете дуже него други, то је оно што доноси победу. Ако Фондација истраје, ако буде упорна и настави овако да ради, победа је загарантована“.

На најважнију тему, будућност образовања у Србији, разговара и са ученицима. Објашњава им, уз шалу, али озбиљан, да је њихова будућност, образовање, будућност његове пензије, а њему је пензија веома значајна.

„Буквално кажем деци, морате да радите, ви ћете једног дана да зарађујете пензију за све ове људе. Зашто не бисмо уложили у образовање, то је заиста улагање у будућност, то је једино што може да опстане. Можемо да останемо без фабрика и других ствари, али без интелигенције не можемо никада. Имамо је, само морамо да је развијамо“.

Наставник Шљивовић воли да експериментише, а воли и да пише, аутор је две књиге поезије, једна је добила награду за најбољу књигу младог песника. Има неколико награда са конкурса у региону, а тренутно пише кратке приче. Има још једну љубав и неостварену жељу:

„Као студент физике, у једном моменту сам схватио да сам можда ипак требао да упишем режију. Замишљао сам како освајам Оскара за играни филм. Идол ми је био Кевин Смит који је посудио 20 хиљада долара од родитеља да сними „Клеркс“, феноменалан филм. Кад може он, могу и ја, позајмићемо камеру, снимићемо филм, али сам се пронашао у просвети и ево, 20 година касније стиже награда, боља него Оскар“.

Ипак, жарко жели да глуми, једно време водио је и драмску секцију, жели да се појави у филму:

„То ми је баш жеља. Волео бих да пробам. Мала улога, био бих задовољан“.

Најбољи едукатор у Србији има 44 године. Некада је размишљао да оде из Србије, али данас не машта о томе, нема велике трошкове, а има пуно дивне деце.

Каже да се у свом Зајечару осећа ушушкано, „као испод ћебета“. Верује да добар наставник уме да промени судбину ученика којима предаје. Верује да је у томе успео.

„Пре неки дан сам причао са две девојчице, биле су седми разред кад сам дошао да предајем. Наставили смо да радимо и током њихове средње школе, иако су отишле, једна у Ниш, друга у Београд. А нова деца која су дошла на њихово место, једна је докторанд на Калтеку, Калифорнијском технолошком институту, а дуга на Политехничком у Паризу. Која је вероватноћа да се из једног малог града појаве два вансеријска талента, управо кад ја долазим и желим да радим са њима? И да допру тако далеко? Зато остајем у Србији“.