Требало је, чини ми се, 25. или 26. марта да као ђак првак кренем пут главног града на пролећни распуст, са идејом да ме најближи члан породице одведе на фудбалску утакмицу.
Симпатичног датума, 27. марта, требало је да се у квалификацијама за Европско првенство састану фудбалери Југославије и Хрватске.
Пропадало је недељама раније све што се покушавало у Рамбујеу. Пратио је ђак првак све то као матор, ваљда спремајући се за будући професионални позив, једнако као и спортска дешавања – вероватно из сличног, сасвим случајног разлога.
Утакмица између Југославије и Хрватске требало је да буде круна дотадашњег праћења најважнијих споредних ствари на свету, једнако тако и херојски чин родитеља да приушти детету такав моменат за креирање успомена.
Али, у пет до осам, неколико тренутака пре него што се згрејала ракија за одрасле те прохладне прокупачке јесење ноћи, сне о гледању фудбалских разбили су прави пројектили.
„Ваљда су нам Италијани из Авијана враћали све оне ракете којима их је обасипао Синиша Михајловић?“, могло би бити размишљање ђака првака.
Није. Јасно је било шта ће се догодити. Има и сведока, вршњака, да то потврде. Јасно је било и да од пута у престони град нема ништа. Нити да ће бити утакмице. Није било ни важно, само је било битно да не сруше торањ на Авали.
Срушили су га. Много тога јесу, али не и жељу да се створе нове успомене, на које је, ипак, морало да се сачека.
Међузона између статуса првака и другака донела је први судијски звиждук који је требало да се догоди оног недосањаног 27. марта.
Статива Мијатовића, шутеви Михајловића, статива Шукера, умало аутогол Михајловића, улазак левог крила уместо левог бека, напад, напад, напад и ништа, уз нестанак струје и на стадиону – тако је изгледао 18. август, додуше преко ТВ пријемника јер после свега преживљеног родитељ није желео да ни себе ни будућег „другака“ излаже опасностима.
Јер, кувало се још штошта, али док није проврило, морало се отићи на то Европско првенство, из Загреба, јер је у Београду остало – 0:0.
„У другом делу првог полувремена имали смо слаб ритам тако да смо потпуно испустили игру у периоду када смо били потпуно надмоћни. У другом полувремену је било боље али не треба да заборавимо да смо испред себе имали репрезентацију која је прошле године на Светском првенству у Француској освојила треће место. Резултат је позитиван и нисам незадовољан нерешеним исходом“, рекао је селектор Југославије, легендарни Вујадин Бошков.
Одлука је морала да падне у хрватској престоници, а ученик са „окрњеним“ првим разредом основне школе тек је у другом добио прилику да пише домаће саставе из српског језика.
Максимирска ноћ била је као створена за слободну тему!
Шукер за Бокшића – и гол у мрежи Југославије, слободњак Михајловића (ритерн ка Авијану?!) ка Мијатовићу погађа и неспретног Станића и завршава у мрежи Хрватске, нови слободњак Михајловића (још један ритерн ка Авијану?!) погађа с(п)ретног Станковића који вара голмана Ладића – а између свега, Мирковићев захват према Јарнију који је, неизоставно, био главна тема састава, на потоње саблажњавање времешне учитељице, незаинтересоване за спортске, нарочито фудбалске, а поготово простачке манире.
Може ли да буде крај? 2:1 је, имамо играча мање?
Није могло, па само што је кренула лопта са централне беле тачке, Станић је проследио у гол Краља за егал, али и – коначан резултат и почетак великог славља чак и за мале навијаче.
Толиког славља да се сваки моменат наредног Европског првенства памти као и сваки моменат Максимирског спектакла. Толиког да је завршио као тема писменог састава. Толиког да је и 25. година касније толико живо да може да се исприча и напише у даху – како 10. октобра 1999. године, тако и 10. октобра 2024. године.