Наредне седмице обележава се 80. годишњица ослобођења Београда у Другом светском рату. Најављен је низ научних и културних програма у којима, поред осталих, учествује и Руски дом у Београду.
Један од централних догађаја који ће бити организован у овој установи културе јесте велика научна конференција под називом „Култура сећања и неговање историјске истине“, која ће бити одржана 19. октобра, а на којој ће учествовати еминентни историчари из Русије и Србије.
Циљ овог научног скупа, као и других догађаја који се приређују поводом годишњице јесте да, како каже Евгеније Баранов, јесте да се обележи сећање на жртве које су житељи Југославије, Србије и Београда, заједно с припадницима Црвене армије, поднели за ослобођење од нацистичке окупације, али и да се свима онима који покушавају да прекрајају историју укаже на то да се истина, ипак, памти и да не може да се сакрије.
Дуго живите у Србији и у прилици сте да разговарате с људима који овде живе. Истичете да је важно сећати се онога што се заиста догодило пре 80 година. Какав је Ваш утисак, да ли српски народ памти своју прошлост и оне који су му помогли да поврате слободу?
- Познато је да је историја Другог светског рата била тешка за Србе, најблаже речено. Питања у вези с тим како се тај рат завршио овде и какви су били његови резултати до сада, хвала богу, нико није постављао. Нико иоле озбиљан не доводи у сумњу, надам се да никада и неће, чињеницу да је Београд ослободила Црвена армија, наравно, уз учешће југословенских партизана. И најважнија је, наравно, чињеница да је Београд ослобођен од завојевача, од окупатора, од нациста и фашиста, а то нико овде не доводи у сумњу. И огромно хвала Србима за то што, чак и имајући у виду тешкоће које постоје у српској историји када је реч о том периоду, нико улогу Црвене армије до сада није довео у сумњу, наравно, уз изузетак неких маргиналаца о којима је бесмислено и говорити, јер не треба популаризовати њихове глупости. То је зато што нико као Срби не зна шта је то слобода, а шта је неслобода.
Ако имамо у виду садашње глобалне догађаје у свету, како треба разумети оно што се догађало пре 80 година? На који начин Срби и Руси треба да повезују прошлост са садашњошћу?
- Ми из неког разлога све време нашу историју режемо на епохе, периоде, на делиће. И сваки делић се посматра засебно, а то је, како ми се чини, апсолутно погрешно. Нашу историју, како српску, тако и руску, а и нашу заједничку историју, треба посматрати у целини, као реку, и тада се могу разумети процеси који, када се разделе, постају апсолутно неразумљиви. Немогуће је разматрати историју Другог светског рата не разматрајући историју Првог светског рата. Не могу се разматрати српски и руски односи само као односи совјетских власти према, рецимо, Јосипу Брозу Титу. То је апсолутно контрапродуктивно. Наши односи, који имају смисла да буду разматрани, протежу се на период од 300 година, најмање. И не говорим о некој средњовековној историји, мада је и она важна. Ипак, не треба посматрати односе Срба и Руса, ако се не разумеју односи Срба на територији Аустроугарске или Османске империје према руском престолу. То је компактна прича и ти односи остају до данас. И то је парадоксално, тај готово култни однос према Москви, и некада према Санкт Петербургу, према Русима као природним заштитницима и спасиоцима. Ми то нисмо увек могли да радимо. А када смо могли, ми смо то чинили. И Срби то одлично знају. И знају за жртве које смо поднели не само током ослобађања Београда пре 80 година, него и приликом заштите Београда 1914. и 1915. године. Какву жртву је поднео император Николај Други, који је број људи, руских добровољаца, погинуо овде током првог српско-турског рата, српских устанака почетком и средином 19. века, и тако даље... То се не сме раздвајати. Само када све то посматрамо заједно, можемо да разумемо процесе који се догађају чак и данас, управо сада.
Знамо да Срби воле Русе, а да ли сте у међувремену, током година које сте провели овде, успели да дођете до одговора због чега је то тако? Има и оних којима је то чудно, чак и самим Русима.
- Апсолутно сам убеђен, а за то постоји много потврда у историји, да је српски народ увек доживљавао руско царство и руску државу као апсолутно природног заштитника свих својих тежњи, које нису могле бити реализоване, с обзиром на то да је Србија била под чврстом, тоталном окупацијом. То је готово религиозан однос, и то је она ирационалност о којој сви говоре. Однос Срба према Русима је ирационалан, и због тога се и не може објаснити. Свака религиозна основа, свако питање које је повезано с вером, не само у Господа Бога, него у овом случају и у мајку Русију, само по себи је ирационално. Покушај да се наши односи разматрају с рационалне тачке гледишта обично не воде ничему. Разумемо да живимо у рационалној епохи, где све мора да буде прорачунато, где сваки задатак мора да има конкретно решење, али наши односи и даље остају у знатном степену односи два народа који се воле независно од тренутних околности. И уздају се један у другог.
Мени је Андреј Тарасјев својевремено причао потресну причу о томе како је његов деда, који је био високи царски официр, када је почео Први светски рат, служио у Владикавказу. И почео је Први светски рат. И тог дана он се возио на службу, а његов возач га пита: „Господине генерале, почео је рат?“ Он каже: „Да, почео је рат“. „И ко ће бити с нама?“, пита возач, а он каже: „Биће Французи, Енглези...“ И не добија никакву реакцију. А онда додаје: „А, да, и Срби“. На то возач одговара: „А, па то је онда у реду“. И шта је могао знати возач у Владикавказу о томе ко су уопште Срби? Али, знао је. Људи знају. То много говори. То је с тачке гледишта огромне Русије мали народ, али то је посебно сада приметно. У овом тренутку када је Русији заиста тешко, став Срба и Србије, актуелни став, враћа и саме Русе ка помисли да они нису сами, да још негде имају браћу.
Када је реч о Руском дому и његовом раду, несумњиво је да је у последњих неколико година постао много видљивији у српској јавности и да нуди велики број разноврсних и занимљивих културних програма. Да ли сте задовољни резултатима?
- Трудимо се да будемо максимално отворени за огроман број иницијатива, да не наводимо Србе да они то раде. Пре свега, да не сводимо Руски дом само на област некаквих образовних програма и курсева, мада се и то, хвала богу, развија.
Сада има веома много интересантних културних програма. На пример, прошле седмице, у Руском дому је одиграна представа према тексту Евгенија Водоласкина, савременог и врло познатог руског писца.
- Знатан број људи, међу којима је и Евгеније Водоласкин, су нам дугогодишњи пријатељи и познаници и радо долазе тамо где се вреднује њихов рад. Што се тиче других програма, настављамо и традицију хуманитарних концерата. Веома смо поносни и на то што смо, захваљујући Фонду за кинематографију и Министарству културе Русије, опремили нашу биоскопску салу, која је сада апсолутно савремена. Нема више некакве крпе која је висила тамо. Рачунамо на то да ћемо од следеће године покренути редован биоскопски програм и да ћемо на тај начин делимично надоместити, веома рачунам на то, одсуство биоскопских сала у центру града. Чекамо потврду за то и надамо се да ћемо имати макар десет, петнаест, двадесет премијера годишње. Снимају се све бољи и бољи филмови, индустрија расте и желим да Срби то виде.
У октобру је требало да се одржи и традиционални Руско-српски културни форум, али управо због активности у вези с 20. октобром, да не бисмо све то трпали на гомилу, одлучили смо да га мало померимо, вероватно негде за крај новембра, јер је то радна платформа, коју ће ове године, надам се, предводити министарка културе Руске Федерације Олга Љубимова с руске стране, а уверен сам да ће она наћи заједнички језик са српским министром културе Николом Селаковићем. Они су се већ упознали на форуму у Санкт Петербургу и веома се надам да ће та платформа дати неки подстицај, укључујући и проблематику у вези с приказивањем филмова и другим сличним питањима. Да и не говорим о томе да постоји гомила тема у вези са заједничком филмском продукцијом. То је стара болна тема, без обзира на то што имамо заједничке звезде попут Милоша Биковића, Јане Васиљевић, али то треба даље да се креће, да се даље развија.
Што се тиче активности Руског дома до краја ове године, постоје ли још неки важни догађаји, манифестације, имате ли планове које сада можете да поделите с нама?
- Чекамо Никиту Сергејевича Михалкова. У Народном позоришту у Београду ће бити премијера његове представе „Дванаест“, уз његово учешће, у последњим данима октобра, ако не грешим, 26. и 27. октобра. Чекамо и молимо се да све буде добро, јер Србима не треба причати ко је Никита Сергејевич Михалков. Затим нас чека читав низ разних активности у новембру. Најважнија за нас ће бити велика конференција у Руском дому, од 11. до 13. новембра, посвећена 25. годишњици бомбардовања Југославије. Група младих руских научника је почела научни рад у вези с последицама, проучавањем последица бомбардовања након 25 година, то је било још 24. марта. Прошло је, практично, више од пола године, и они су припремили резултате својих радова, које ће изложити.