Не пуцај, ми смо твоји, Руси! Узбудљиво сведочење једног од преживелих ослободилаца Београда

Ово за Спутњик прича Љубиша Антонијевић, пуковник авијације у пензији. Има 98 година, један је од малобројних живих учесника борбе за ослобођење Београда у октобру 1944. године:

„Десетар Војо мени каже, Маћи, не брини, првог Швабу кога убијемо, скинућемо му ципеле, па ћемо теби дати. А ја се мислим, где бре са мртвог Швабе да скинем ципеле, да носим. Ја од куће долазим, гимназијалац, никад пушку у рукама нисам имао. Али ето то је уобичајено било, да се свуче Шваба, ако се зароби или убије. Скидај га, узимај униформу, ципеле, јер то нама треба, да можемо даље“.

Пролеће исте године. Кад су савезници почели да бомбардују Београд, са мајком је избегао на имање подно Космаја. Наишла је Трећа крајишка бригада, прикључио им се 12. октобра. Са ђачком капом, у дотрајалим ципелама, код десетара Воје Суботића.

Дан раније, Љубишина бригада код Младеновца се први пут срела са Совјетима. Њихова улога је, каже, била више него пресудна. Немац није могао да се одбрани од руске технике. Руска механизована дивизија била је претходница која је ишла жилама куцавицама ка Београду, а партизани су ишли упоредо с њом по околним улицама и ослобађали град.

„У једном моменту немачка колона стаје, престаје пуцање - одједном се наставља, али други звук. Наши нису знали, Руси су били неколико стотина метара иза Немаца, гонили их. И наши припуцају на Русе. Међутим, Руси су видели црвену заставу. Онда су се срели с нашима. Ту је било обострано грљење, љубљење. Дошли и сељаци...“

Кренули су даље, 13. октобра били су и у Реснику, припремали се за коначна напад на Београд. Дан касније нападали су бањички вис. Војина Трећа крајишка бригада, формирана на територији Босанског Петровца и Дрвара у августу 1942. , била је у другом ешалону, преко Дедиња и Бањице дошла је до зграде данашње Онколошке клинике у Тиршовој улици.

Враћамо се на почетак приче. Тада се први пут срео са Русима, колона ЗИС-ова, камиона, зауставила се на косини. Искористили су моменат да се упознају, причали на „неком језику“, разумели се. Јово Брдар је пришао Русу који на капи има стаклену петокраку са српом и чекићем од жутог месинга.

„Прилази Јово и каже, хоћеш ти мени да даш ту звездицу, ја ћу теби сат. Сат са Немца скино негде, питај Бога, у борби дограбио. Наравно, Рус би тад за сат, дао кућу. Овај скида звезду, овај сат. Јово с оном звездом стаје на чело, враћамо се у зграду онколошке болнице, испрсио се, ко да је добио орден хероја. Има стаклену звезду. Нама су болничарке правиле петокраке, од чоје шиле“.

Из зграде Онколошке клинике у Тиршовој улици Воја је са друговима кренуо у ослобођење свог града. Речено им је да одморе, пре финалног удара. Дремали су са пушкама међу ногама:

„У једном моменту зачује се фијук, неки звук чудан. Фијуууу..., звиждање неко, ужас један. Ми онако буновни зграбили пушку и на врата, сви истрчали. Преко пута се зауставила каћуша и Руси одатле гађају Калемегдан. Нисмо чули кад су дошли, камион и горе неке шине, видимо наређане ракете, 32 ракете, фијучу једна по једна. А Руси се смеју кад су видели како смо изјурили. Смеју се и вичу: „не бој сја, не бој сја, ета рускаја каћуша“. Тад смо први пут видели каћушу“, каже у сузама ослободилац Београда.

Истовремено је маршал Владимир Судец са командантом Првог пролетерског корпуса Пеком Дапчевићем са терасе дечје болнице осматрао Калемегдан и део Београда који још није био ослобођен. Тог поподнева, 15.октобра уводе Војину Трећу крајишку бригаду у први ешалон.

Звиждало је на све стране, али у ваздуху се већ осећала слобода. На углу код Ботаничке баште жене су изашле из кућа и послужиле партизане чајем, чак и колачима. За Љубишу је тај моменат био посебан:

„Прилази ми један човек и види оне поцепане ципеле. Одакле си ти, ја кажем да сам са Булбудера, Београђанин. Аууу... Београђанин, па ти немаш боље ципеле? Реко, да имам, сигурно би обуко. Немам. Ја имам, нису целе, ђон је поцепан, али боље од тих твојих. А моја зинула, јер сам по ноћи у неком потоку нагазио на камен, па поцепао. И он мени да ципеле“.

Кад се Маћи домогао ципела уследио је пробој ка Калемегдану, према „Војној одећи“, касније фабрици „Беко“, али Немци су се утврдили у згради у Дубровачкој улици. Дуго су се, каже Антонијевић, тукли за ту зграду. Пред сваку акцију обилазио их је брижни водник Јовица Антуновић.

„Прилази, Маћи, ајде да запалимо једну, је л се плашиш, имаш ли страха, је л се бојиш, како се осећаш? Реко добро, не пушим. Он извади из џепа две бомбоне. Узмем једну, другу ставим у џеп. Три сата после тога бранили смо централу, пада мина, или је он нагазио, не знам шта је, испред нас експлозија и глас болничарке. Боса вришти, погибе Јовица! А она га је волела, био је стасит, онако висок, плав, Динарац, леп дечко, она је била заљубљена. А њу је ранило. Јовица је те ноћи погинуо, неколико сати након што ми је дао бомбоне“.

Ослободилац Београда објашњава да су Немци покушали да се извуку са Калемегдана и споје са својим јединицама које су се повлачиле са истока Европе, али тај план осујетили су управо Совјети, јер су имали чиме да дејствују. На Калемегдану су, каже Антонијевић, садејствовали.

„Врло брзо, већ око 9 сати, били смо код Победника,“:

Наредна два дана и две ноћи чували су ред у граду, све је било разрушено, излози полупани. Маћи је био задужен за зграду у Кнез Михајловој улици, у којој је данас галерија Прогрес.

„У пола ноћи од Албаније чујем тап, тап, тап.. неко долази. Иду према Калемегдану, ја вичем, „стој“! У заклону сам. Он мени одговара, „свој“, а ја разумем да каже „стој“. Више нема зезања, кажем „стој, пуцаћу!“. Убацујем метак у цев, затварачем шкљоцам, да чују. Онда почну да вичу, „не стрељај, руски, твоји, своји. А, реко, „свој“ и прилазе Руси, њих четворица, патрола“.

После ослобођења Београда, Маћи се домогао праве пушке, на Сремском фронту носио је руски аутомат са добошем. Ту је и рањен. У телу још има успомену, два гелера.

Антонијевић је био друга класа Југословена питомаца Првог московског училишта везе. Метеоролошку школу завршио је 1948. Као старији прогностичар одмах је почео да ради у главној метеоролошкој станици Команде ваздухопловства на Земунском аеродрому.

После школовања за официра авијације постао је начелник метеоролошке станице. Нико није летео без његове карте. Девет година касније је постављен за начелника целе метеоролошке службе Ратног ваздухопловства ЈНА.

Због изузетног знања руског језика радио је и у Одељењу за везу са страним представницима. Упознао маршала Николаја Булгањина и Никиту Хрушчова.

До сада је 9 пута био на операционом столу, али се не предаје, једном недељно излази из куће, али дружења нема, нема с ким.

Другови су отишли, али има сина и ћерку, 5 унука и 11 праунучади. Жао му је што није у снази, не може на празник у Руску гимназију где је држао меморијалне часове, ђацима причао о заједничкој победи Совјета и Срба над фашизмом...