Са таквим осећањем дочекана је и поставка отворена у Галерији Арте названа “Љуба: Париски успон” која је, у два галеријска простора, представила најраскошније из Поповићевог опуса из његове репрезентативне, париске фазе. Од 24 платна њих 14 се први пут налази пред домаћом публиком.
Један од кустоса ове изложбе, сликарка Тијана Гогић објашњава за Спутњик да је овај подухват реализован захваљујући колекционарима и Љубиној породици који су, осим уступања његових дела, учествовали и у изради обимне, раскошно илустроване монографије која прати изложбу.
Фотографије из монографије ,,Љуба - париски успон 1963-1983".
© Sputnik / Милица Тркља / Фотографије из монографије ,,Љуба - париски успон 1963-1983".
“Сарадња са колекционарима је била кључна, јер без њиховог пристанка да слике из својих приватних простора пренесу у јавни и тако омогуће и осталима да их виде, не би све било тако репрезентативно" – каже Гогићева.
Од Куполе до “покоравања” Париза
Радови великог формата изложени у простору на Андрићевом венцу, као и у новоотвореном на Теразијама, сведоче о ретком мајсторству уметника који је из београдског атељеа, из чувене Куполе, јединственим рукописом, покорио Париз у који је отишао у јесен давне 1963. Године. Слике настале у периоду од 1963. до 1983. које чине ову поставку најречитији су израз онога што је Поповић донео у главни град светске уметности.
“Љуба одлази у Париз са пет слика, блоком и прибором за цртање и за шест месеци има прву самосталну изложбу, а онда у врло кратком периоду још три. Одмах је, дакле, препознат у Паризу. Срећни смо што смо успели да те слике донесемо у Београд, да их некако вратимо у њихову постојбину, јер Љуба је из ове средине понео свој таленат”, подсећа Тијана Гогић.
Фотографије из монографије ,,Љуба - париски успон 1963-1983".
© Sputnik / Милица Тркља / Фотографије из монографије ,,Љуба - париски успон 1963-1983".
Изложба која обухвата 20 година Љубиног стварања, нуди и јединствени увид у то како су се слике мењале, еволуирале, мењајући колорит.
“Овде се види како се из претежно бордо-црвеног колорита који је карактеристичан за Љубин београдски период, преко слика на којима доминирају различите врсте зелених полако иде ка сликама које познајемо из каснијег периода - тамно плавих и наравно великих контраста, са увек присутном оном жутом и бљештећом светлости која долази из центра Љубиних слика. Из богате архивске грађе, из архивских фотографија види се како се његова слика трансформисала, колико је то слојева, колико је то тражења у ком смеру треба да се иде да би слика добила свој најбољи израз. Љуба је знао куда иде и који је то смер. “Светлост долази изнутра”, каже у тексту објављеном у монографији Душан Макавејев. И заиста, на тим сликама светлост долази из њих самих, а Љуба их открива и себи и нама.”
Езотеризам, велики формати, мајсторство форме, чудо интелигенције, воље, енергије, али и “барбарске снаге која ће изнедрити, али без грубости, једно изузетно цивилизовано стваралаштво, “видовњак који може преписати и направити оно што види”,, “мајстор неизговорених порука”… само су неки од описа којима аутори текстова у монографији “сликају” Љубу и његово дело.
Фотографије из монографије ,,Љуба - париски успон 1963-1983".
© Sputnik / Милица Тркља / Фотографије из монографије ,,Љуба - париски успон 1963-1983".
“На Љубиним сликама има толико елемента, најчешче је ту централна фигура и мноштво споредних око ње. То је та иконографија искуства Љубиног учешћа у групи Медиала док је био у Београду, то је тај простор типичне математичке перспективе који нам оставља утисак дубине на сликама. Око сваке слике испуњене неком сложеном визијом постоји, како је сам говорио, тај мрачни квадрат. Он у ствари сликањем не креће од белог платна, већ скида мрак са слике и расветљава је. И та централна светлост, бљештава, је оно што изнова запањи.
Можда је “запањени” права рећ која описује и прве утиске париских посетилаца из шездесетих година, који су га препознали и са њим разговарали – искључиво преко слика.
Био је одговор на тежње уметности
“Ти париски посетиоци су са Љубом комуницирали искључиво преко слика. Љуба је дошао у Париз без знања језика. Он није могао и вероватно није ни желео да објасни своје сликарско другачије него њим самим. Људима је прилазио својим сликама и то је оно што му је отворило сва врата. Слике су биле језик који су одмах сви разумели. По реакцијама се стицао утисак да су само њега чекали, јер Љуба је у том тренутку апсолутно одговорио на тежње савремене уметности и на тежње онога шта се чекало у тој средини.”
Подсетивши да ову велику изложбу уз публиковану монографију Галерија Арте организује у знак обележавања 90 година од Љубиног рођења, Тијана Гогић каже да она не само да илуструје која је био Љуба у Београду и ко је постао у Паризу, већ да показује и ко је Љуба Поповић данас.
“Ови радови потврђују да је он и даље неко ко предњачи, ко је из будућности. Љубино стваролаштво је трајно, безвремено, изгледа да је одувек тако и било. Можемо само да се дивимо како је неко толико година раније знао, веровао, ишао путем за који се данас испоставља да је био прави. Уметник који је једнако фасцинирао публику оног и овог времена.”