Шта је претходило коначном ослобођењу Београда /видео, фото/

Београд је у својој историји био окупиран много пута, али је окупација у Другом светском рату била најтежа. Два концентрациона логора (Бањица и Старо сајмиште), стратишта у Јајинцима и Топовске шупе, душегупке, принцип „сто за једног“ само су илустрације тешког живота и терора у граду који су окупирали нацисти. Сваки други Београђанин у једном тренутку завршио је као талац на Бањици. Бомбардован од Немаца, али и од савезника, Београд је слободу која је дошла 20. октобра дочекао у рушевинама.

Београдска операција, како се у војним аналима назива ослобођење Београда, спада у ред сложених операција, која је од Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ), до тада углавном герилске формације, начинила регуларну војску са позадином. Уз то, НОВЈ је, спајањем са јединицама Црвене армије постала део јединственог антифашистичког фронта.

Иако су завршне операције за ослобођење Београда почеле 14. октобра, сама операција почела је раније, могло би се рећи са преласком јединица Црвене армије у Србију крајем септембра 1944. и њиховим спајањем са НОВЈ.

Са ослобођењем Тополе 12. октобра, здружене снаге наставиле су напредовање ка северу, уништавајући дивизион јуришних топова СС дивизије „Принц Еуген“, ослобађајући Младеновац и савладавајући немачке положаје на Авали. У ноћи између 13. и 14. октобра, уништен је немачки пук „Бранденбург“, чиме је ослобођење Београда могло да почне.

Завршне операције за Београд почеле су 14. октобра, након што су седам артиљеријских и минобацачких пукова, пет самосталних дивизиона (укупно 320 топова и минобацача најразличитијих калибара) и 24 „каћуше“ на сигнал црвене ракете, извели припрему у трајању од 20 минута.

За време артиљеријске припреме, авиони 136. и 306. јуришне ваздухопловне дивизије 9. мешовитог ваздухопловног корпуса, под командом генерал-потпуковника авијације Толстикова, непрекидно су наносили ударце противниковим артиљеријским батеријама на положајима на Бежанијској коси, дуж леве обале Саве и у рејону Савског моста.

Част да започне напад за ослобођење престонице припала је Првој пролетерској бригади. Политички контекст овог потеза више је него јасан — требало је показати да су партизани довољно способни да учествују у једној сложеној војној операцији.

Током преподнева 14. октобра, Прва пролетерска освојила је Бањички вис и наставила напредовање ка Аутокоманди и Славији.

Долином Топчидерске реке, нападале су Шеста личка пролетерска дивизија и 13. Механизована бригада Црвене армије, које су на Чукарици изоловале немачку борбену групу пуковника Цимермана. Њен продор ка Главној железничкој станици и мосту на Сави осујећен је јаким отпором немачких снага.

Међутим, напад корпусне групе „Штетнер“ из Смедерева успорио је ослобођење града. Штетнерова група напала је положаје 5. и 21. српске дивизије НОВЈ из правца Смедеревског друма (данас Булевар краља Александра) како би се, преко Коњарника и Звездаре, пребациле у центар. Наносећи тешке губитке партизанима и црвеноармејцима, ова група је упорно покушавала да оствари свој циљ, а заустављена је тек код школе „Војислав Илић“ (данас средња Архитектонска школа) на Пашином брду.

Суочен са великим губицима, Штетнер је покушао да се споји са Цимермановом групом на Чукарици, нападајући долином Топчидерске реке. Када је његов напад и ту одбијен, Штетнер се под притиском повукао на Авалу, где је и погинуо 18. октобра. Разбијене и без команданта, његове снаге повлачиле су се у правцу Шапца.

Током 14. и 15. октобра, већи део града био је ослобођен. Непријатељ се држао само у његовом северозападном делу, на линији железничка станица „Дунав“ — Ботаничка башта — Народна скупштина — Теразије — блок зграда министарстава — Главна железничка станица, као и на Чукарици, где су немачке јединице биле одсечене од својих снага у граду.

Жилав отпор немачка војска пружала је и на Аутокоманди, на Славији, у Карађорђевом парку. На Чукарици, група пуковника Цимермана није дозвољавала Шестој личкој да крене даље. Утврђене на линији школа (данашња школа „Јосиф Панчић“) — црква — железнички тунел (после рата Пионирска пруга), немачке снаге су одолевале нападима партизана и црвеноармејаца.

У неколико депеша, командант Прве армијске групе Пеко Дапчевић прекорева команданта Шесте личке, пуковника Ђока Јованића, због тога што немачки отпор на Чукарици још није сломљен. Јованић очајнички тражи артиљеријску подршку.

Снаге пуковника Цимермана последње ће изаћи из окупираног Београда.

Нарочито је био утврђен блок зграда министарстава на углу Милоша Великог и Немањине. Према сведочењима бораца, сваки прозор на зградама био је зазидан и претворен у пушкарнице. Народно позориште три пута је падало из руке у руку, док га црвеноармејци нису освојили.

Министарство саобраћаја, Главна железничка станица, Радионица војне одеће (данашњи „Беко“), хотел „Москва“, остаће запамћени као попришта тешких и крвавих битака.

У зору 19. октобра, немачке снаге браниле су још само савски мостобран: Чукарицу, Главну железничку станицу, Сава малу, Теразијску падину, Зелени венац, Варош капију и Калемегдан.

У централном делу града крајње упоришне тачке које је држала немачка војска биле су хотел „Москва“, хотел „Балкан“, укључујући леву страну Теразија у правцу Коларчеве, палата „Албанија“, укључујући и Улицу кнеза Михаила.

У борбама око Трга Републике, које су без прекида трајале од 17. до 20. октобра, у покушајима неутралисања немачких упоришта у палатама „Реунионе“ (позориште „Бошко Буха“) и „Албанија“, важну подршку јединицама НОВЈ пружали су совјетски тенкови. Совјетски тенкисти су настојали да приђу палати „Албанија“ из два правца: са Теразија и из Француске улице.

У ноћи 19-20. октобра заузето је и немачко упориште у палати „Албанија“ које је доминирало градом, будући да је било смештено у тада највишој згради у Београду.

Користећи ватру и притисак бораца 1. пролетерске бригаде са десне стране, нарочито топовску ватру према палати из три совјетска тенка са Трга републике, и користећи продор неколико тенкова Црвене армије на Теразије, с лева, први пробој у палату „Албанија“ извршила је група бораца 4. батаљона 8. црногорске бригаде. Они су продрли у палату кроз улаз из Улице кнеза Михаила 2, након чега је убрзо кроз исти улаз продрла и друга, нешто бројнија група. Готово истовремено у зграду је продрла и група бораца 4. (краљевачког) батаљона 1. пролетерске бригаде кроз улаз из Коларчеве.

Илија Прелевић, борац 4. батаљона 8. црногорске бригаде оставио је кратак опис борби у згради, а сведочење је пренео историчар Милан Радановић у књизи „Ослобођење. Београд, октобар 1944.“

На згради је након неутралисања немачког митраљеског гнезда била истакнута југословенска застава са петокраком, што је био знак да је Београд слободан. У литератури се обично наводи да су овај смели подухват извршила тројица бораца 2. чете 4. батаљона 8. црногорске бригаде, на челу са Миладином Петровићем, који су се пробијали кроз зграду, неутралишући непријатељске војнике. До врха зграде Петровић је остао сам, јер су његови саборци били погођени.