Без много интерпретација и коментара, само ћемо поређати чињенице које доказују смелу почетну тезу коју смо изнели.
Прво, недељама се у медијима и анализама спекулисало да Русија чека да види да ли ће Вучић позитивно одговорити на Путинов позив у Казањ, како би формирала будућу цену гаса.
Такве уцене не да није било, него је најповољнија цена драгоценог енергента уговорена пар недеља пре саопштавања Вучићеве одлуке о путу у БРИКС. Али, то је само почетак.
Данима се у јавности протура теза да ће неодласком на БРИКС, председник Вучић на неки начин да изда Путина и да коначно на отвореној сцени покаже да се Србија неповратно окренула само Западу.
Уместо тога, дошло је до изненадног отварања великог маневарског простора за још чвршће и отвореније односе између Москве и Београда.
Више ништа није исто
Јер, Вучић и Путин имали су у недељу (на дан Ослобођења Београда), како се то каже дипломатски, „дуг и садржајан телефонски разговор“ после кога више ништа није исто.
До пре само два дана Вучић је пред западним званичницима, како би амортизовао одлуку Србије да не уводи санкције Москви, непрекидно истицао како није разговарао са Путином од почетка Специјалне операције у Украјини.
Сада, не само што је транспарентно и медијски ефектно објавио детаље разговора са председником Русије већ је јавно изнео очекивање да ће ти разговори да буду све чешћи.
Даље, пре телефонског састанка са Путином, председник Вучић је стално понављао да ће се Србија трудити да задржи политику неувођења санкција Русији, а после разговора је први пут децидно рекао – Србија неће уводити санкције Русији.
И још нешто јако важно, пре сусрета је било готово незамисливо да председник Србије путује у Москву док траје сукоб у Украјини, а после сусрета знамо да ће Вучић у мају следеће године, на Путинов позив, бити на Црвеном тргу на осамдесетогодишњицу коначне победе над нацизмом.
Шта је „добио“ Запад
Значи, Запад је у целој закулисној утакмици „добио“ то да председник Србије не путује у Казањ, али да зато уместо њега на Самит БРИКС иде широка државна делегација са четири министра из Владе Србије.
Са друге стране, срушена је привремена „барикада“ између Вучића и Путина, они су почели директно да разговарају, ти разговори ће бити настављени, а председник Србије се спрема за пут у главни град Русије.
Разочарани су и они у Србији који су прижељкивали да Вучић одбијањем позива на Самит БРИКС-а изневери Путина што би могло да му нанесе и тешке политичке последице.
Разочарани су и они који су навијали да Вучић оде у Казањ јер би у случају такве његове одлуке могла да га тешко погоди одмазда од стране моћних западних играча.
Највише су разочарани они који су очекивали да се коначно и дефинитивно распадне независна и несврстана позиција Србије у великом светском геополитичком рату.
Србија је изгубила у тој мери што је остала ускраћена за Вучићев директан сусрет у Казању с великим и независним светским лидерима попут Путина, председника Кине Сија, лидера Индије Модија...
Неодласком у Казањ Вучић је, рекло би се, привидно направио уступак Западу, Европској унији и САД, али сад кад је завршена цела дипломатска игра они само могу да се чешкају по глави. Као у цртаном филму.
Некада се, изгледа, историјске фигуре тако поређају да једна страна којој епоха није наклоњена, у овом случају Запад, изгуби сваку партију без обзира на потез који се на табли повуче.