Владан Милојевић је врхунски стратег који Звезду „позна у душу“ и то је човек који је Делијама и звездашкој јавности подарио толико победа и лепих тренутака, али је његов судар с реалношћу и поглед истини у очи после „петарде“ на „Лују Другом“ био потврда немоћи и једно болно признање да су „они друга димензија“.
„Једноставно, ми не можемо да одговоримо, то су далеко веће брзине, агресивнији су од нас... Доста се фудбал данас игра "један на један“, а ми не можемо да променимо пас. Нама увек фали две секунде да се окренемо, и тако даље. Те врхунске екипе имају свој стил. Ади Хитер, рекао сам, то је преписан Салзбургов систем игре, али у једној феноменалној, француској екипи. Они вас, просто, даве од првог до 90. минута“, истакао је Владан.
А, причамо и пишемо о Монаку, који је просечна европска екипа, није у рангу Манчестер ситија, Реал Мадрида, ове Фликове Барселоне која сваком да по три, четири или пет голова...
Замислите онда колико су тек они миљама и светлосним годинама изнад или испред Звезде...
Хтео неко или не, да призна, тотална доминација Црвене звезде у Суперлиги донела јој је брукање на европској сцени!
Просто, недовољан број јаких утакмица и недораслих противника у српском првенству, створили су илузију да је Звезда толико јака и моћна.
Јер, када и како крочи на најважнију фудбалску позорницу, претвори се у „врећу за ударање“. И то ће себи признати чак и они најтврдокорнији навијачи највећег српског клуба, који је 1991. године покорио Стари континент, касније се попео у Токију и на кров света.
Али, друга су то времена и играчи били, други фудбал.
Данас је физичка спрема изузетно битан, можда и пресудан фактор. А Звезда је направила пет практично принудних измена „због недостатка бензина“, и на све то још двојица су се повредила у финишу, Питер Олајинка и резервиста Далсио.
Просто је несхватљиво и тешко објашњиво да се једној озбиљној екипи догоди тако нешто.
Бразилцу Дуартеу је страдала задња ложа већ у петом минуту, Олајинка има проблем са тетивом, Шериф се потрошио па је затражио измену, Далсио се такође повредио...
Нешто ту опасно не штима и не ваља. Да се баш толики број играча повреди на једној утакмици... А када већ причамо о повредама, важно помена је да је суноврат Црвене звезде почео повредом талентованог десног бека Огњена Мимовића.
Повредио је у септембру метатарзалну кост против Бенфике на Маракани, до тог тренутка био је најбољи појединац Звезде на терену, и неће га бити око шест недеља... После тога је Милојевић био приморан на бројне „експерименте“ када је та чувена и дефицитарна позиција десног бека у питању.
Покушава се са Корејцем Сеолом, Вањом Дркушићем, чак и Питером Олајинком, у рокади и ротацији бекова налазе се још и Милан Родић и Тими Макс Елшник.
Суштина је да је Звезда након повреде Мимовића остала са три класична бека (Родић, Сеол, Дркушић) на две позиције, што је „претанко“ и недопустиво.
Упорно се гурао и трошио новац у офанзиву, доведен је Мвупа Силас који је директан кривац за јефитно примљен први гол, стигли су и Дуарте, Милсон, доведени су и Радоњић, Крунић, Елшник, али су то све офанзивци, а о дефанзиви се није толико водило рачуна.
Сви знамо да се кућа гради од темеља, тако је и у фудбалу. Од голмана и одбране све креће, па даље преко средине до шпица напада.
Звезда „пуни“ у Суперлиги, али зато „прима“ и те како у Лиги шампиона.
Црвено-бели су на срамној и недопустивој 35. позицији од 36 клубова у новом формату Лиге шампиона. Испод њих је једино Слован Братислава и то због слабије гол-разлике.
А причамо о седмоструком узастопном шампиону Србије, који нема достојног такмаца у Суперлиги и довео је себе у заблуду о којекаквој моћи и доминацији, јер кад изађе на велику позорницу делује исто као сви они „мали“ којима ко од шале узима меру и набија комплексе...