„Ово ћу само вама рећи...“: Исповест пуковника који је хтео да освоји Беч, ал' га „спречили“ Совјети

Ово за Спутњик прича историчар Младенко Цолић, пуковник у пензији, доктор војних наука који је крај Другог светског рата дочекао у Првом батаљону 10. Далматинске бригаде.

„Са Црвеном армијом се никада нисам срео, али сам о њој много знао. Пратили смо сваки њен корак напредовања ка западу. Касније сам знање о њеним, али и победамa наше војске преносио питомцима“.

Некадашњи професор Војне академије рођен је 1927. на острву Пашман у Хрватској кога је анектирала фашистичка Италија. Породица је преживљавала тако што је он сваког дана ишао на море, по рибу.

„Италијани су имали две војске, редовну, они су били питомији, а она друга војска која је била Мусолинијева, они су били оштри. Свако јутро су дизали заставу, а ми смо се склањали да не будемо присутни. Ако био се неко затекао ту, ошамарили би га“.

1942. у селу је почело формирање покрета отпора. Придружио се уједињеној антифашистичкој омладини Југославије. Није се двоумио, живели су под терором окупатора.

Дан пре објаве капитулације Италије 7. септембра 1943. на позив партизана попео се на једно брдо, ту су формирали чету. Убрзо је уследио његов први задатак, на делу копна под контролом немачких снага, између Задра и Биограда.

„Први сусрет са Немцима је био најстрашнији догађај у мом животу. То јутро требао је да идем на извидницу, да посматрам да ли Немци долазе са Земуника. У тренутку кад сам дошао на врх брда за осматрање – испред мене тенк! Био сам шокиран, али сам се брзо превалио низбрдо, сакрио иза грана. Мислио сам да ће ме видети, да ће ме ликвидирати, знао сам како Италијани поступају са заробљеним. Имам две бомбе, да ли да их употребим да се убијем или да их бацим на њих и побегнем, размишљао сам. Имао сам16 година“.

Остао је у задарском одреду док није дошла вест о покрету, о терању Немаца са окупиране територије. Кренули су ка Госпићу. У тим борбама био је део минобацачке чете.

Учествовао је и у операцијама за ослобођење Илирске Бистрице у Словенији, на крају, стигао до Трста. Заузели су га 2. маја:

„Стално смо причали да идемо до Беча, да до тамо терамо Немце, али неко време смо остали у Трсту. Љутили смо се што не полазимо. Освануо је 9. мај, постројили нас. Командант и комесари се смеју, што није обичај, ми се чудимо, шта је? Онда почео комесар, другови и другарице, капитулирала је фашистичка Немачка. Наши савезници, Совјетски Савез, Црвена Армија, енглеска војска и америчка, присилили су Немце на капитулацију. И – мук, уместо да аплаудирамо. Тренутак је кад се сви питамо - зашто је рат завршио, а ми нисмо ишли до Беча“.

Овај историчар, председник Друштва за истину о НОБ-у и Југославији подсећа да су државу претходницу напала четири окупатора, Немачка, Италија, Мађарска, касније и Бугарска. Преко ње су на Источни фронт нацисти упућивали јединице на Црвену армију.

„Преко 100 дивизија је прошло преко Југославије. Тито је отишао у Москву, имао сусрет са Владом и Генералштабом Црвене Армије. Капитулирала је Румунија, Бугарска се предала, претпостављало се да ће доћи до спајања фронта Црвене Армије и Народно ослободилачке војске. То је уговорено у Москви, дошли су, ослободили нас, дали нам оружје за даљу борбу“.

После рата Цолић је завршио подофицирски курс, затим официрску школу у Сарајеву, као најбољи, добио диплому Титовог питомца. Завршио је и школу за обавештајца. На служби у Словенији је нашао љубав, добио ћерку и сина.

59. стиже у Београд, у Центар војних школа. Кршног Далматинца гурали су у спорт, а он је желео још знања, желео је да буде официр.

Вредан и упоран, успео је да се домогне катедре за историју. Био је присутан кад је Тито проглашен за доктора војних наука, а он је био четврти доктор војних наука у Југославији.

Више од две деценије предавао је на Војној академији, стручњак је за НОР и операције на Источном фронту. Са великом пажњом прати дешавања у Украјини, прати паралеле са ратом у бившој Југославији.

„Нисам никоме рекао, али рећи ћу вама, па како било, ово што се дешава нама, што се дешава Русима, за то су сами Словени криви. Разбили су Совјетски Савез. Зашто? Ово што се нама десило, исто су наши криви. Зар је требало да се ратује, могло се лепо разићи, свако у своје границе. А овако је извршено самоубиство. И овде и тамо. И Украјинци сада гину, за кога? За Запад. А Западу је интерес да дођу до територије која је припадала Совјетском Савезу, јер тамо је природни ресурс“, поручује ветеран Другог светског рата.