Обимног посла прикупљања, проучавања и тумачења графичке заоставштине аутора „Браће Карамазових“, „Злочина и казне“, „Злих духа“, „Идиота“, латио се петербуршки теоретичар књижевности Константин Баршт, а резултат његовог рада је обимна и богато илустрована студија „Цртежи и калиграфија Ф. М. Достојевског“, коју је у преводу на српски језик објавила издавачка кућа „Службени гласник“.
„Професор Константин Баршт годинама је истраживао оно за шта су знали само неки посвећеници – а то је да у белешкама Фјодора Михајловича Достојевског постоји мноштво цртица, цртежа, портрета, калиграфски исписаних слова и речи, ћириличних и латиничних, назива градова, имена јунака, историјских ликова. Мало ко зна да су они утицали на његово стваралаштво“, каже у разговору за Спутњик Весна Смиљаних Рангелов која је с руског језика превела ово издање.
Књигу је прошле године изворно објавила италијанска издавачка кућа „Lemma Press“, у едицији „Калиграми“. Објављена су три тома, на три језика – руском, енглеском и италијанском – која садрже све цртеже и калиграме Достојевског.
Пример калиграфског рукописа Фјодора Достојевског
© Валентина Булатовић
Цртежи су приказани у оригиналној величини и боји, и нису само коментарисани, већ су и интерпретирани у контексту дела уз која су настали, као и уз осврт на све утицаје под којима је био сам Достојевски.
„Баршт је већ објавио неколико студија о томе, а онда је смогао снаге да, након што је добио дозволе да приступи свим архивама, направи издање у којем читаоци имају прилику да сазнају више о нечему што је у стваралачкој лабораторији Достојевског било врло живо, а о чему чак ни његови савременици нису знали, за разлику, рецимо, од Пушкина, који је доста цртао и није ћутао о томе“, каже Весна Смиљанић Рангелов.
Она додаје су само ретки познаници великог писца имали прилику да седе с њим и разговарају, посматрајући га како успут цртка на парчету папира. Захваљујући некима од њих, сачувани су поједини пишчеви цртежи, које је он остављао за собом, а они их узимали и стављали у џеп.
Цртежи Ф. М. Достојевског
© Валентина Булатовић
Према речима наше саговорнице, Достојевски је цртао углавном измишљене портрете, архитектонске скице, ликове из својих књижевних дела, портрете знаменитих личности, попут Белинског, Тургењева, Волтера, Мадам де Стал.
„Када је реч о измишљеним ликовима, не знамо поуздано ко је ко, али на основу записа на страницама, на основу времена када су они настајали и онога што смо ми кадри да ишчитамо из тих ликова, на основу особина које су нам познате из романа, можемо да слутимо и претпостављамо о коме је реч. Не можемо баш увек рећи да ли је то Аглаја, или је Грушењка, или неко трећи, али је интересантно то што имамо прилику да о томе мислимо и да се тиме даље занимамо“, напомиње Весна Смиљанић Рангелов.
Цртежи се најчешће појављују у рукописима планова за велике романе и настају у фази њиховог почетног конципирања, указујући на „моменат рађања уметничке идеје“, како се изразио Баршт, парафразирајући самог Достојевског. Аутор напомиње да ти цртежи нису само део генезе дела, већ чине и неотуђиви елемент коначног текста.
Када је реч о архитектонским скицама, Достојевски је волео да црта готичке лукове и прозоре, оплемењујући их руским куполама у облику луковица и елементима карактеристичним за руске избе.
„Катедрала, гледана споља, представља метафору за полет ка врху, ка богу. Ипак, Достојевски није био одушевљен готиком изнутра, јер она, посматрана изнутра, представља мрак. Био је у некој мери опчињен готиком, али је у својим цртежима спајао Исток и Запад. Сви његови цртежи прате његова велика питања – Русија и Европа, Исток и Запад, западњаци и словенофили, и како је шта проживљавао, тако је црткао“, каже Весна Смиљанић Рангелов.
Цртежи Ф. М. Достојевског
© Валентина Булатовић
Достојевски је, како подсећа наша саговорница, говорио да је човеково лице слика његове личности, духа и достојанства.
„Књига садржи његове забелешке о томе како је волео да посматра људе, како је имао обичај да устане рано ујутру и да пође пут Фонтанке, а да се онда загледа у лица пролазника, који се чуде шта је том човеку, зашто их загледа, а он ишчитава њихове судбине, односно, покушава да пронађе подлогу за своје карактере, за своје приче и да их домишља и бележи за себе. Није се никоме хвалио, никоме то није показивао“, наводи Весна Смиљанић Рангелов.
Према њеним речима, Баршт нам открива како је Достојевски своје ликове „упознавао“ кроз цртеже, стварајући њихове карактере.
„Тај графички израз је неотуђиви део његовог укупног стваралаштва Достојевског, треба да се разуме као саставни део текста и обавезно треба да се има у виду приликом тумачења његових дела“, каже наша саговорница.
Цртежи Ф. М. Достојевског
© Валентина Булатовић
Уочи Октобарске револуције друга пишчева супруга Ана Григорјевна однела је у архив до тада непознате бележнице Достојевског, које су садржале велики број калиграфских прилога. Услов је био да се држе у тајности до њене смрти.
Ана Григорјевна је преминула 1918. године и на стоту годишњицу рођења Достојевског, 1921. године, владина комисија је отворила металну кутију с петнаест бележница.
Након отркивања рукописа, све до 1936. године, постојала су само спорадична позивања на цртеже Достојевског и њихове појединачне репродукције. Прво значајно помињање рукописа и цртежа догодило се тек 1971. године, на страницама листа „Литературнаја газета“. Аутор чланка је била Галина Фридманова Коган.
О цртежима и калиграфијама Достојевског Баршт је, заједно с П. Торопом, објавио први есеј 1983. године, а пет година касније био је уредник издања „Злочина и казне“ с пратећим цртежима. Прва монографија с репродукцијом 96 рукописних страница објављена је 1996. године, у издавачкој кући „Формика“, уз Барштов текст на 200 страница.
Књига "Цртежи и калиграфија Ф. М. Достојевског" Константина Баршта у издању Службеног гласника
© Валентина Булатовић