У невеликој књизи коју је, у знак сећања на недавно преминулог аутора, објавила краљевачка „Повеља“ садржана су сећања десет Петровићевих пријатеља, писаца и песника која непосредно сведоче о немирењу са губитком великог мајстора речи и приче.
А за писца „Опсаде цркве Светог Спаса“, „Ситничарнице код срећне руке“, „Атласа описаног небом“… све је, по речима оних који су га познавали, била прича: и живот и књижевност. Због тога су свако дружење и разговор с њим били мала свечаност.
„Можда су приче оно једино што смо успели, од постанка света наовамо, да пронађемо и заокружимо“, пише Горан Петровић у „Разликама“. Присећајући се овог цитата Гојко Божовић истиче Петровићеву јединствену посвећеност причи, али и посвећеност сталном указивању на разлику између причања и комуницирања:
„Данас сви комуницирају, а нико не прича. Прича се више и не помиње, а комуникација је постала једна од најчешћих речи. Нема приче, ни разговора, ни метафора и продубљеног израза. Сви комуницирају, али тако што користе све мање речи… Језик се испостио. Ми, међутим, морамо да причамо и у животу и у књижевности. Ми стварамо и преносимо приче. Морамо их стварати и преносити, макар сви други само комуницирали…“
Пишући о алхемији Горанове свеже реченице књижевни критичар Васа Павковић открива како су га на прво читање очарали „Савети за лакши живот“, као и како му је млади високи и наочити писац својевремено донео рукопис свог првог романа на читање. Био је то „Атлас описан небом“.
О „теорији времена“
Сећа се Павковић и анегдоте са представљања Горанових књига у Ковину када му је неки човек из публике „у преуском сивом оделу, оштрог опомињућег погледа“ упутио примедбу: „Господине Петровићу, уопште се не слажем с вашом теоријом времена“, на шта је писац мирно одговорио „Ја немам никакву теорију времена“. Али посетилац је наставио:“ Не, ви сте користили Ајнштајнове идеје, али то је погрешно, сада ћу да вам објасним шта је у ствари време“.
Директорка библиотеке у којој је одржано књижевно вече успела је да пресече овај „дијалог“, питалац је нестао, а она касније објаснила да је реч о директору тамошње психијатријске клинике.
Горана који је био спреман да за откривање мање познатих речи „дадне пола академског додатка“, открива у својој белешци Миодраг Раичевић, а Михајло Пантић још једном потврђује зашто његове речи „машта станује у Краљеву“, написане давно, поводом првог Горановог романа, и даље важе.
Кад је писац - Писац
Приповедајући како је својевремено дао упутства за читање романа „Опсада цркве Светог Спаса“ и како је једном у Краљеву, на реци, постао Горанов ихтиолошки саветник, Пантић свој запис о пријатељу (од кога је за 50 рођендан на поклон добио причу) завршава речима: Кад све мине остану приче, а Горанове вреде колико добра прегршт дуката.
Да писац јесте чисти стуб, творац чистих речи од којих су саграђени чисти светови, на непосредан начин потврђује књига сећања на књижевног великана, названа једноставно његовим именом. Јер „Горан“ је заправо име тог Писца. С пригушеном тугом због прераног одласка али и са поносом што је неко такав оплеменио и српску књижевност и животе оних који га познавали, Повељин „Горан“ појављује се и да додатно укаже зашто је трећи том романа делте „Палата“, објављен постхумно, уочи Сајма књига један од најтраженијих нових наслова.
Рекло би се да се, кад је писац стуб и кад је писац Писац – то подразумева. И то је упркос смрти Горана Петровића на коју се српска књижевност још навикава, жива вест и оно што радује.
Погледајте и: