Масовни одзив Новосађана и грађана Србије на апел за давање крви, паљење свећа за покој душа пострадалих и оздрављење повређених у несрећи у свим градовима Србије, проглашавање дана жалости у три државе – осим у Србији, дани жалости проглашени су и у Републици Српској и Црној Гори, заставе на пола копља у српским срединама на КиМ, само су неки примери гестова солидарности са пострадалима у највећој мирнодопској несрећи у историји Новог Сада.
Нација је идентитетска група и свако ко припада нацији има одређени степен емпатије, објашњава Вулетић феномен излива опште солидарности након несреће.
„Трагедија је таква да изазива и шире емпатије, али наравно да они који припадају заједници у којој се тако нешто догоди, имају највиши степен емпатије и покушавају да помогну колико је то могуће и да на неки начин саучествују у болу породица оних који су настрадали“, каже он.
Такав излив осећања није нов и није чудан. Када се деси авионска несрећа, прво питање је има ли у њему српских држављана. Слично је и у случајевима природних катастрофа, какви су били разоран земљотрес у Турској или поплаве у БиХ или Шпанији.
„То је уобичајена и нормална ситуација“, констатује он.
Подсетимо, четрнаесторо људи погинуло је, а троје је повређено када се надстрешница изнад улаза у новосадску железничку станицу изненада обрушила. На апел за давање крви испред Завода за трансфузију у Новом Саду, готово у моменту се формирао огроман ред, а у другим градовима у Србији људи су солидарност са пострадалима изражавали паљењем свећа.