Амбасада се огласила поводом текста који је Фергусон објавио на блогу британског Министарства спољних, а у ком се, између осталог наводи да је „међу јединицама Другог и Трећег украјинског фронта Црвене армије према проценама било између 65 и 70 одсто етничких Украјинаца“.
Коментар амбасаде преносимо у целости.
„Невероватно је са каквим је ‘ентузијазмом’, који би вредело употребити на неки бољи начин, британски амбасадор у Србији Едвард Фергусон преузео врло сумњиву мисију: да се у својству заступника актуелних бескрупулозних идеја ‘колективног Запада’ обрати српским читаоцима на тему 80. годишњице ослобођења Београда од нацистичких освајача. Да покуша, с једне стране, да баци сенку на подвиге Црвене Армије и Народноослободилачке војске Југославије, а с друге, да вештачки ‘подигне’ допринос Лондона чишћењу српске земље од нациста.
Није испало баш добро, благо речено. Патетично изгледа покушај да се једном од народа бившег СССР-а – Украјинцима, које западњаци сада цинично користе као самодеструктивни инструмент ‘наношења стратешког пораза Русији’ – припише главна улога у спровођењу Београдске стратешке офанзивне операције. Иначе, овде нису битне инфантилне спекулације око тога да је борбене задатке у Србији вршио Трећи Украјински фронт (који се до 1943. године, да будемо коректни, звао Југозападни и Јужни), већ недељивост Црвене Армије по основу националној припадности и јединствено опредељење представника свих етничких група који се раме уз раме борили у њеним редовима да једном и заувек сломе фашизам и његову идеологију мржње.
Колико су ситничаве индиције које је Фергусон пронашао у архивским записима једног од британских официра о наводној неорганизованости совјетске војне интендантске службе, недостацима у оружју и униформи југословенских партизана. Истовремено, ни пола речи није речено о хиљадама цивила који су страдали у америчко-британском тепих-бомбардовању Београда и других српских градова 1944. године, што је у војном погледу било апсолутно без икакве користи. Каква невероватна селективност уз, изгледа, потпуно одсуство осећања кривице код аутора за оно што су његови сународници урадили пре 80 година (подсетимо, међу уништеним објектима било је, као и током варварске агресије НАТО-а на Југославију 1999. године, породилиште у главном граду). А и уз потпуну самоизолацију од прослава које су српске власти организовале поводом Дана ослобођења Београда 20. октобра.
Да се британски амбасадор одазвао позиву Министарства спољних послова Србије на свечану академију у Народном позоришту, могао би да се увери да се руска страна не понаша као западњаци и да се пажљиво односи према историјским чињеницама. Потредседник Државне Думе Петар Толстој је у свом говору између осталог истакао: ‘Ми никада нисмо делили победу на своју и туђу. Увек ћемо високо ценити помоћ наших савезника у антихитлеровској коалицији и учесника покрета отпора. Одајемо почаст свима који су се борили против нацизма на фронтовима Другог светског рата’.
Управо тако ћемо се и даље односити према наслеђу тих славних дана. Јако препоручујемо Британцу и њему сличнима да се опамете и да се више никада не упусте у злонамерно извртање догађаја из прошлости, узрока, резултата и, што је најважније, лекција из Другог светског рата. Само у том случају биће лакше градити праведну и светлу будућност за нашу децу и унуке, којој, хтели бисмо да верујемо, сви тежимо“.
Погледајте и: