Откуда сва ова страдања? Одговоре за Спутњик даје отац Василије са западног браника православља

Ово у ексклузивном разговору за Спутњик, на питање о патњама православне браће у Украјини, каже отац Василије, игуман манастира Завала, браника православља на западу, на рубу Поповог поља у Херцеговини:

"Једино се православље бори против греха у потпуности. Ми смо ти синови Божији, изабраници његови. Ако со обљутави, чиме ће се осолити све друго. Зато ћемо ми бити и први покарани, као што своју рођену децу прво исправљаш, па другу. Ми ћемо бити први упозоравани, да тако не живимо, па онда сви други".

Са архимандритом Василијем разговарали смо после литургије у цркви Ваведења Пресвете Богородице. Изграђена је у 13. веку, недавно је откривено, на знатно старијем храму.

Манастир у коме је боравио Свети Василије Острошки више пута је рушен, Срби који нису страдали од усташког ножа, раселили су се у последњем рату. У село без људи на ивици плодне равнице која води до мора, је након последњег рата први, својом вољом, дошао управо он.

Био је потпуно сам у овој светињи скривеној у стени, "Малом Острогу", готово 6 година. Само је цркву затекао у комаду, али, каже, ту је било оно што је важније од сваке зграде:

"Благодат није отишла, ако су зграде пострадале од људске руке, од људске злобе, благодат није напустила то место. Кад сам дошао, ја сам осећао то. Не може се уопште објаснити људским језиком, неку радост, осећај неке старине, осећај мира, љубави. И то све некако уједно. Иако је све било старо и порушено, осећала се светиња и благодат у њој".

Епархија захумско-херцеговачка је полако обнавља светињу, цркву, мале конаке подно стена, па и испоснице у пећинама изнад манастира. У једној се и служило док је обнављана црква.

"После рата није било много братства, нити се могло одмах сакупити. Могао сам ту бити, зато што сам имао искуство монашког живота пре него што сам дошао. Није ми то сметало, сва ова околина која је била порушена и пуна мржње и злобе. Монах гледа у срце и бави се Богом, не бави се много светом, зато и опстаје. Много га не поремећује та спољашњост, било да је лепа или ружна за око. Ми се не бавимо светом, већ Богом и својим срцем "

Отац Василије додаје да монах тиме није окренут самом себи, већ и људима који долазе, па могу да се науче да се баве Богом и срцем.

Иако неколицина монаха овде живи по строгом монашком правилу, без телефона на којима је могуће читати вести и гледати фотографије, знају шта се дешава "у свету", па и да се од Срба захтева да се определе, у који ће савез, на коју ће страну света, ко ће их заштити.

"То су обичне лажи које ђаво измишља кроз разне филозофије. Тако смо имали и комунизам где се нудило царство земаљско. Међутим, зато што је тако створен, човеку је природно да живи са Богом, кад се одвоји од њега, почне да пропада. И све око њега. Зато је и дошло до пропасти тог друштва. Ђаво измишља разне филозофије, уметности, културе, начине да човек живи, али увек без Бога. Не треба ти Бог, шта ће ти, можеш сам бити Бог, ти си себи Бог. Морамо то једном схватити, без Господа који је спасење наше душе и природа нашега бића, не можемо. То је једини савез коме треба да се окренемо".

Отац Василије додаје да има и већих заблуда од савеза који се нуде. Има још избора, а један од њих је, каже, корито, да људи себе сведу искључиво на тело.

"Ако се сведеш на тело, онда ти је потребно корито. Да буде корито пуно стално. А онда мораш непрестано да радиш, па се живот сведе само на рад, јело и пиће. Изгубиш контакт са Богом. Постајеш животиња. Бог те тако посматра, иако имаш боголику душу. Наша душа је тако велика и моћна да може да се сједињује с њим. Ми то игноришемо. Кад зрак сунца обасјава неко место, видимо да ли је то место прљаво или чисто, али тај зрак сунца се не меша са тим местом. Тако је и човек створен, може да живи без Бога. Ту је величина и опасност човека, што има слободну вољу, може да је злоупотреби, да је супротстави Богу. Излаз, решење је, да се Богу вратимо. У свакој ситуацији, па и у данашњој".

Додаје како му се један младић пожалио да нема довољно самопоуздања. Много се смејао томе, јер објашњава у каквом диктату живе млади људи данас, морају да буду мали богови.

"Имати самопоуздање, онако како га он тумачи, то је, веровати у себе. А то је гордост. Али он то не зна, мисли да треба себи веровати, својим моћима и снази, а види да не може да постигне. Обичан сан га некад савлада, па не може да уради што је наумио.

Самопоуздање о коме психолози деци говоре, уздај се у себе, можеш ти то, за нас је то смешно. Људи који почну духовно да живе, у заједници са Богом, кроз врлине и Свете тајне, они виде колико је човек немоћан и колико му је непрестано потребна помоћ Божија.

Наши стари који су живели хришћанским, јеванђелским животом, чували су се греха. И сад их сретнем, имају доста година, Бог им је продужио живот овде на земљи. Честити, поштени људи, имају снаге, али увек кажу - ако Бог да".