Тог, сада већ давног 31. октобра 1996. године Барселона је изгледала можда још моћније и страшније када су имена у питању.
Међу стативама легендарни Португалац Витор Баиа, задња линија Лоран Блан, Абелардо, Надал, Попеску и Серђи Бархуан. У вези Гвардиола, Луис Енрике и Бразилац Ђовани, а у шпицу напада „Зуба“ Роналдо и Христо Стоичков.
Да се најежиш! И то буквално!
Какви играчи, од првог до последњег. Биће оних који се вероватно неће сложити са овом констатацијом, уз опаску да ова Фликова Барса игра најлепши, најбржи фудбал на Старом континенту, да је ово што раде Јамал, Рафиња, Де Јонг и остали поезија у покрету, зачињена суровим егзекуцијама гол-машине Роберта Леванвовског.
С друге стране, Владимир Петровић је извео следећих 11: Звонко Милојевић, Горан Ђоровић, Ненад Ванић, Предраг Станковић, Зоран Његуш, Горан Бошковић, Дарко Анић, Братислав Живковић, Дарко Љубојевић, Перица Огњеновић и Зоран Јовичић.
Свако има право на своје мишљење, далеко од тога, али је поражавајуће да Звезда у свакој утакмици Лиге шампиона прими по четири или пет голова, а да окосницу тима чине странци, док њена деца „греју клупу“.
Да се не може све објаснити „новом епохом“ и чињеницом да се фудбал знатно променио доказује и пример Динама из Загреба. Модри су успели да са седморицом домаћих фудбалера против Слована из Братиславе упишу тријумф и да после оне историјске бламаже у Минхену од Бајерна (9:2) сакупе чак седам бодова. Звезда је и даље на нули.
Никако позитивној... Гол-разлика је „дебео минус“ – 4:16!
И, где сада грешимо? Где то греши Звезда која се некада без странаца равноправно „тукла“ са Роналдовом Барсом?
Одговор се крије у времену у ком живимо и модерном фудбалу, који не даје простор српским бисерима да стасају и пробију се до велике сцене. Предност упорно и константно добијају скупо плаћени странци, који не праве разлику тамо где би требало – у Европи!
Звезда би са својом децом могла барабар да се бори за титулу Суперлиге, коју је освојила седам пута заредом, и на савршеном је курсу да то учини и осми пут.
Чињеница је да је та шампионска титула предуслов свих услова да би се изборио излаз за Европу, али тамо Звезда традиционално, постаје „врећа за ударање“.
Она Пижонова Звезда која је 1996. године одолела Барселони у том реваншу (први меч био је 3:1) на Камп Ноуу, била је „скројена“ од свих 11 играча који су осећали тежину тог дреса и грба за који се боре и „скупо је продала“ кожу пред Робсоновим суперстаровима.
Милојевићева Звезда тренутно ради и инвестира на „пројекту“ Андрија Максимовић, али је исто тако чињеница да ту има „још материјала“ за изградњу и надоградњу Звездине деце и бисера.
Почев од Стефана Лековића, преко повређених Огњена Мимовића, и Адема Авдића, а стиче се и утисак и да је права штета што Звезда није сачувала Јована Мијатовића, који је „нестао“ тамо негде у Америци и на излазним је вратима Њујорк Ситија у који је отишао за 10 милиона евра.
Продаја јесте неминовност српских клубова зарад егзистенције и тек када сезону или две Црвена звезда и Партизан буду у ситуацију да одоле милионима којима машу ови за „истока“ и „запада“, онда ће престати да буду „топовска храна“ водећим европским клубовима, попут Барселоне, Интера, па чак и Монака.
Партизан је такође накрцан странцима, а пошло му је за ногом да испадне из сва три европска такмичења и сад је фокусиран искључиво на дешавања у Суперлиги и Купу Србије, док ће Звезда наставити своју борбу „са ветрењачама“ и странцима у Лиги шампиона.
Утакмица од среде, само је моћном кореографијом са препуних трибина Маракане подсећала на ону из 1996.