Уважени професор Тарасјев потомак је руских избеглица које су после Октобарске револуције у Београду пронашле нови дом. Рођен је 1933. године у Београду, а његова породица је у престоницу пристигла током егзодуса руског народа који је уследио током и после Октобарске револуције.
Андреј је дете руских емиграната који су у претходним генерацима изнедрили бројне угледне свештенике и официре, међу којима и више генерала. Он је по свему једна сасвим особита, драгоцена и изузетно важна личност просветно-духовног живота у Србији двадесетог и двадесет првог века, објавила је на свом сајту Српска православна црква.
Основну школу је завршио у Београду, у Руском дому цара Николаја Другог, док је матурирао у Другој мушкој гимназији. Студирао је историју уметности и архитектуру, а дипломирао руски језик на Катедри за источне и западне словенске језике и књижевности Филозофског факултета у Београду.
Његов живот је обележио педагошки рад са младима, ученицима и студентима, а аутор је десетак уџбеника руског језика и више научних студија из области руске књижевности.
До одласка у пензију био је дугогодишњи професор и лектор за руски језик на Филолошком факултету у Београду, предавач на Вишој економској школи, хоровођа руског Храма Свете Тројице и ипођакон у цркви Светог Трифуна на Топчидерском гробљу.
Иначе, имао је „прекид у каријери“ када је за време комунистичке диктатуре, јануара 1962. године, удаљен са Катедре за руски језк „зато што пева и диригује у цркви“!
Био је један од наших највећих стручњака за руски језик и књижевност, посебно за класичну руску књижевност, као и за област црквеног појања. Деценијама је водио више црквених и грађанских хорова.
Као дугогодишњи стручни консултант Патријаршије српске за руски језик радио је на преводима црквених књига и најсложенијих текстова. Са патријархом Павлом, тадашњим епископом рашко-призренским, успоставио је трајно пријатељство током заједничког рада у Комисији за превод Новог завета.
Аутор је више од педесет научних и стручних радова из области филологије, посебно руског језика, књижевности и историје. Нарочито су драгоцени његови записи и књиге из области историје Руске православне заграничне цркве у периоду од 1918. до 1937. године. Посебно је драгоцена његова књига о руским монасима и монахињама као обновитељима српских манастира.
Занимљиво је да је, између бројних руских и српских архијереја и првојерарх Руске православне заграничне цркве митрополит Антоније (Храповицки) за време својих боравака у Београду био чест гост у стану Андрејевог оца, крстоносног проте Виталија Тарасјева, који је био старешина Подворја Руске православне цркве и Храма Свете Тројице у Београду. Андрејев старији брат Василије био је парох при руској Светотројичкој цркви на Ташмајдану, а његов братанац, протојереј-ставрофор Виталије Тарасјев, данас је старешина тог храма.