Угледни руски пијаниста пред српском публиком: Од Листа и Рахмањинова до "Тамо далеко"

Заслужни уметник Русије, добитник бројних међународних музичких признања, извешће сонате Франца Листа и Сергеја Рахмањинова, а публика ће бити у прилици да чује и импровизацију на тему српске песме „Тамо далеко“.

Вејнштејн од 2012. године наступа као солиста, а посебна одлика његових концерата, поред академског програма, јесу и импровизације.

„Импровизације сам почео да изводим јер су ме пријатељи наговорили да своје експерименте изнесем на сцену. Музичари се често окупљају и у домаћој атмосфери изводе своје мале шоу-програме, обрађују разне теме, у разним стиловима, и то је увек веома весело. Мене су успели да наговоре да те своје импровизације изнесем на сцену“, каже Вајнштејн у разговору за Спутњик.

То је, како објашњава пијаниста, била уобичајена пракса у 19. веку, па и раније, у 17. и 18. веку. Сви композитори и извођачи су, још у време када није било клавира, него само оргуља и чембала, били у обавези да науче да импровизују.

„Било је уобичајено да се на концертима који су приређивани у аристократским салонима музичарима дају записи с музичким темама. Публика је тада већином била музички образована, па је исписивала ноте, а музичари су импровизовали на задате теме. Тако и ја волим да с времена на време изводим такве експерименте. То, наравно, није баш увек успешно јер у великој мери зависи од концентрације, али и од маштовитости у датом тренутку. Трудим се притом да то не радим у савременом маниру, онако како то раде џез музичари, већ покушавам да импровизујем у духу музичких транскрипција какве су стваране у 19. веку“, каже Вајнштејн.

Поред тога што наступа као солиста с бројним угледним оркестрима, попут Академског симфонијског оркестра Санктпетербуршке филхармоније, Вајнштејн често сарађује с вокалним солистима, међу којима су Василиј Герело и Олег Полудин.

Вајнштејн истиче да је најважније да је партнер на сцени, било да је реч о вокалном солисти, било о инструменталисти, талентован човек, те да су музичари „на истој таласној дужини“.

„То подсећа на играње пинг-понга. Када си с равноправним партнером, ти њему бациш лоптицу, а он ти је врати. Настаје некакав дијалог на невербалном нивоу. А то је увек интересантно и публици. Разуме се, то не искључује пробе, некакве промишљене концепције, идеје, драматургију. Све то мора да постоји. Ипак, спонтане идеје које се рађају директно на сцени увек су веома интересантне“, напомиње Олег Вајнштејн.

Он додаје да је вокалним солистима увек лакше да допру до публике јер користе вербални израз, односно текст којим се обраћају слушаоцима.

„И не само то, ми пијанисти седимо бочно окренути публици. Вокални солиста је увек директно окренут ка публици и тако јој се и обраћа. И од вокалних солиста се много тога може научити јер је то директна комуникација с гледалиштем“, каже руски пијаниста.

Током боравка у Београду Вајнштејн је одржао и мастер-клас за београдске студенте. Руски пијаниста, који предаје на Санктпетербуршком народном конзерваторијуму „Римски-Корсаков“, каже да се у педагошком раду с младим музичарима, упркос технолошком развоју, ништа није променило још од времена Баха.

„И Бах је седео поред својих ученика и показивао им како да поставе руке, објашњавао им како функционише клавијатура. Све је исто до дана данашњег – знање иде директно од професора ка ученику. Нема тамо никаквих нанотехнологија, не може да се поређа 40 људи са слушалицама да би копирали како учитељ седи на сцени и показује им како да свирају. Све се и даље одвија на исти начин. То је као некакав невидљиви поточић који тече још од оног времена и преноси се с учитеља на ученика. И због тога, онако како су са мном радили моји учитељи, тако се и ја трудим да радим са својим ученицима. Чини ми се да је то помало словенска црта, када радимо то није формално. Односимо се према својим ученицима практично као према члановима породице, као према рођацима и не жалимо ни времена, ни снаге, посебно ако је реч о истински надареним људима“, наводи руски музичар.

Вајнштејн истиче да и сама публика одлично осећа када је музичар надахнут композицијом коју изводи, те да се то одражава на укупан утисак о наступу.

„У сваком случају то је представа. Без обзира на то што се чини да ми само једноставно изводимо музику, то су ипак живи концерти. И они до дана данашњег нису нестали. Глен Гулд, велики пијаниста 20. века, говорио је својевремено да ће ускоро сви почети да слушају искључиво снимке, да нико неће ићи на концерте. Ипак, људи настављају да иду на концерте, јер то је својеврсна хемија, магија која се одвија у конкретном тренутку. А публика је у великој мери учесник у ономе што се догађа на сцени“, закључује руски пијаниста.