Дуг је списак његових заслуга као професора, аутора уџбеника и књига, оснивача и дугогодишњег вође хора слависта Филолошког факултета, педагога, преводиоца. Још је дужи онај лични, сваког студента који је без даха слушао његова предавања, живописна, фасцинантна, надахњујућа у којима је чињенице често преносио кроз поезију, цртице из књижевности, цитате, анегдоте. Умео је да препозна по очима да ли си тужан, весео, заљубљен, очајан и да за сваког нађе потребну реч, савет, осмех.
Чувена су била ћаскања у његовом кабинету која су умела да се отегну и у ноћ, пошто се заврше сва предавања. Ми студенти први пут смо ту пробали чај из самовара, јели сушки и руске медењаке, певали уз гитару Окуџаву, Жану Бичевску, руске народне песме и сањали, заједно с њим, о бескрајним степама којима јаше козак и даје завет свом другу, о кудравој рјабини и черјомухи над реком...
Причао је и о себи и својој породици, некад враголасто а некад са сетом, како његова мајка никад није научила српски како треба па су и таксисти знали кад она наручује „једну колу“, о томе како је доживео шестоаприлско бомбардовање Београда радећи јутарњу гимнастику с братом, како је помагао оцу у цркви и како му је једном, кад је био мали, ударио чвргу један светац, Јован Шангајски.
Сазнали смо бројне трагичне и дирљиве приче о руским белим емигранатима довољне за хиљаду романа, о онима који су бежали од, како је говорио, октобарске трагедије, о томе како су се у Петрограду пробудили тог октобарског/новембарског дана и заспали навече а нису ни знали да се у суседном сокачету творила историја. Говорио је како је тада почео за Русе ход по мукама и веровао да ће се завршити кад једном Лењина изместе с Црвеног трга.
Слушали смо га без даха кад је приповедао о Георгију Острогорском, српским Толстојима, свима онима, знанима и незнанима, који су преко Турске, Бугарске и ко зна којим стазама и богазама стигли у Југославију и ту нашли уточиште, захвални Србима на братској подршци и љубави. Поносио се својим сународницима који су својој новој отаџбини донели бољитак – у музици, балету, архитектури, медицини и другим наукама, несвестан да се и сам уписао у плејаду заслужних српских Руса, оних који су васпитали читава покољења Срба да воле Русију и напајају се из непресушног извора руске духовности.
Био је истовремено и српски патриота и једнако добро као руску знао и историју Србије и Југославије: голготу српске војске преко Албаније, Кајмакчалан, Солунски фронт. Ону новију, „црвене“ Југославије трпео је како је знао и умео, никад не прелазећи линију „законопослушног“ грађанина. Али зато је био зналац београдске чаршије, нештедимице користећи своја познанства и везе да помогне сваком коме би затребало.
Последњи пут смо се видели кад је екипа Спутњика спремала репортажу поводом стогодишњице Октобарске револуције – па ко ће него Андрјуша боље да опише како је то било и шта је то донело Русији али и Србији. Примио нас је у свом стану на Бановом Брду, тада се већ теже кретао и ређе излазио али су му очи жариле истим сјајем док је два сата меандрирао кроз своја сећања.
Још једном сам га видела у укључењу уживо у Руском дому када је поводом његовог 90. рођендана представљена књига њему у част. Тада сам схватила да сам само кап у непрегледном мору оних који су га волели, дивили му се, учили од њега, сазнавали и прожимали се духом оне вечне Русије, која без обзира којом хаљином да је огрнута, белом или црвеном, увек остаје корена испреплетаних са Србијом и Србима.
Збогом, непоновљиви Андрјуша!