Пролеће 2022. у Маријупољу. Цивили остају заробљени у граду, украјинска војска им не дозвољава да се евакуишу. Људи се крију по подрумима и ходницима, спавају по столицама и умиру на улицама. Постају несвесни сведоци злочина украјинских снага.
Кад су се појавиле прве информације да је Маријупољ ослобођен, екипа Олге Кириј и редитеља Артјома Сомова налазила се у Москви.
Говорили су им да „нису нормални“ и да се украјинска војска још налази у граду, али то их није спречило. Отишли су да сниме и снимали су без сценарија.
Снимали су све што су видели и њихов филм нема ни текста ни наратора, већ приказује само живот и смрт људи у Маријупољу. У то време никог још нису пуштали у град и они су били једини новинари на терену.
„Дошли смо тамо и затекли прави правцати Стаљинград. Цео град је био у рушевинама, а људи су живели у подрумима. Снимали смо зграде у којима су се и даље налазили украјински снајперисти и гледали смо како људи под ватром најнормалније ходају улицама. Са собом смо понели лекове и храну. Ауто нам је био пун намирница које смо делили док су се испред наших кола формирали редови. Кад погледате филм, схватићете зашто смо га назвали „Жив сам“. Ово је прича из угла и ока обичног човека“, наводи Олга Кириј.
"Сине, не брини"
Документарни филм "Жив сам" аутентично је сведочење како становници Маријупоља, одсечени од својих породица – чекају. Чекају хлеб, чекају лекове, чекају вест о својим вољенима, чекају следећи ударац гранате и чекају руску војску. Чекају да се евакуишу, али то тешко иде јер украјинска војка отвара ватру и решета свакога ко покуша да побегне. У међувремену, живот се наставља у подрумима и ходницима стамбених зграда, жене се порађају по склоништима, деца доносе воду из реке коју кувају на ватри запаљеној на гранчицама прикупљеним из парка.
Процењује се да је у Маријупољу тада око 400.000 људи живело под земљом.
Вођа хуманитарне екипе спроводи сниматеље по рушевинама некадашњег града, кроз запаљену цркву, минирану школу и напуштене улице.
Понекад је било потребно бацити се на под или потрчати у заклон. Станари су већ навикли и неки од њих ни не обраћају пажњу на детонације. Поред расподеле лекова и хране, руски хуманитарци покушавају да споје растављене породице и евакуишу рањене и болесне.
Филм је добио име по вапају оца који поручује сину да је жив. Они су се раставили, син је на сигурном са својом породицом, али отац не може да ступи у контакт са њим.
Маријупољ је данас обновљен град у коме живот полако поприма облике нормале, а екипа Олге Кириј и Артјома Сомова остала је у контакту са свим актерима филма „Жив сам“.
Погледајте и: