Пуних шездесет и пет година, свакога дана, било лето или зима, бака Вида је крај спомен обележја палила воштаницу, старачком руком на ветру и киши, да се не угаси пламен заклањала, све док се свећа њеног живота није угасила. У снегу, на педесетак метара од њеног скромног дома, након дводневне претраге пронађено је тело старице.
„Мени је то у аманет остављено. Ко ће им, ако не ја, свећу запалити, молитву очитати“, говорила је бака Вида репортеру Спутњика кога је прича о старици и спомен-обележја подигнутог у част четворице српских ратника Ужичког одреда погинулих на брду Јајинац 9. новембра 1915. године, довела у село подно Јелице планине где су куће и домаћинства разбацане по странама и косинама и где се раздаљина до првог комшије рачуна у километрима, као и до најближе продавнице, школе, доктора...
Као и протеклих година, и ове су ћерке Зора и Снежана молиле и убеђивале старицу да бар зиму, код њих у граду проведе. Безуспешно. Свој скромни дом, спомен-чесму и завет у аманет остављен, старица није желела да напусти. Са ћеркама се свакодневно чула, све до пре неколико дана када је услед снежних падавина дошло до прекида веза. Тишина телефона и наредног дана био је сигнал да се нешто лоше догодило. Након што мајку у породичној кући није затекла, ћерка је нестанак старице пријавила Полицијској управи у Краљеву. Током претраге терена, на педесетак метара од куће, у дубоком снегу, пронађено је беживотно тело несрећне старице. У трену, престало је да куца срце осамдесет шестогодишње старице која је више од шест деценија чувала сећање на страдање безимених српских војника.
Упркос томе што више никада, њене старачке руке свећу воштаницу крај спомен-обележја неће упалити, бака Вида ће на вечној стражи остати. Као што су некада крајпуташи о херојству српских ратника причали , тако ће и гроб ископан испод старе џенарике, крај путељка којим је, и када звезда упече и када снег планину завеје свакодневно до спомен-чесме одлазила, приповедати будућим генерацијама како се завет остављен у аманет чува.