Књига је објављена у издању Института за новију историју Србије и издвачке куће „ХЕРАеду“, а представљена је у оквиру Фестивала хуманистике, културе и уметности који се одржава у Музеју ПТТ Србије.
Промоција књиге "Умивање превратника - партизански филм" Александра Врањеша
© Валентина Булатовић
Зафрановић: Данас нема филма без државе
На промоцији Врањешове монографије о пропагандној улози југословенских ратних филмова Зафрановић је подсетио на тешкоће с којима су се аутори суочавали током стварања филмова у претходним деценијама.
„Ова књига ме је на неки начин вратила у властиту историју, у време када смо се сваким филмом борили за мали помак у слободи. Не треба заборавити да су седамдесетих година, када смо завршавали филмску академију, многи аутори били бивши партизани. Ова књига је вредна јер отвара једну од најважнијих болести данашњице, а то је аутоцензура. Покренула ме је да видим због чега у целој Европи, још од пада Берлинског зида, постоји затишје у такозваном критичком филму. Нигде у Европи нема више тих жестоких филмова који говоре о времену у којем живимо, нема жестоких истина које су болне данас и овде“, рекао је Зафрановић.
Он је нагласио да је цензура била стални пратилац уметничког стваралаштва, било да је реч о аматерском филму, било о професионалној продукцији, и то не само у Југославији, већ и у другим земљама, укључујући данашње државе које су наследиле бившу Југославију.
„Данас нема филма без државе, продуцент је заправо држава, не само на подручју овог региона, него и у Европи“, закључио је Зафрановић.
Политички и идеолошки аспекти партизанског филма
Књига „Умивање превратника – партизански филм“ истражује политичке и идеолошке аспекте филмова који су били усмерени ка јачању наратива о партизанској борби и народнослободилачком отпору током Другог светског рата.
Врањеш, који је доктор политичких наука и амбасадор Босне и Херцеговине у Србији, анализира филмске наслове из периода 1946–1990. године, усредсређујући се на кључне наслове као што су „Славица“, „Битка на Неретви“, „Сутјеска“, „Ужичка република“ и „Глуви барут“, те приказује како су ови филмови служили као алат пропаганде у служби тадашњег политичког система.
Историчар Миле Бјелајац је, говорећи о књизи, указао на то да је партизански филм био кључан за стварање политичког идентитета нове Југославије, као и за легитимацију народноослободилачке борбе.
„Аутор гледа место у политичкој пропаганди и легитимисању партизанског покрета отпора, народноослободилачке борбе, револуције, те важне компоненте - братства и јединства, у земљи која је била земља помирења“, рекао је Бјелајац, додајући да је управо филм био један од кључних алата за изградњу колективне свести о херојској борби против окупатора.
Иако је филмска продукција била строго контролисана, Врањеш указује на суштинску улогу коју је филм имао у обликовању историјског памћења и изградњи националног идентитета.
Један од најважнијих аспеката који аутор разматра јесте како су филмови из тог периода обликовали слике о „пријатељским“ и „непријатељским“ народима, што је посебно било видљиво у приказивању супарничких политичких покрета, као што је био Равногорски покрет, чији је имиџ у многим филмовима био приказиван кроз изузетно негативну оптику.
„Добро је аутор уочио креирање стереотипа о Равногорском покрету, који је сматран главним идеолошким противником“, рекао је Бјелајац, наглашавајући да су партизански филмови често приказивали „једну истину“, док су друге перспективе биле потиснуте.
Врањеш анализира и како је филм коришћен као средство за ширење идеја братства и јединства, док су се истовремено потискивали други, непожељни аспекти историје, попут грађанског рата и унутрашњих сукоба.