Манастир Свети Роман је један од најстаријих у Србији, а први сачувани записани помен манастира налазимо у Хрисовуљи византијског цара Василија II из 1019. године. Манастир се у овој Хрисовуљи назива Свентеромон.
Подигнут је на месту где је, по предању, живео и упокојио се монах Роман Синаит који је касније проглашен за светитеља, па је манастир по њему и добио име.
О његовом животу се мало зна. Претпоставља се да је био један од Синајских монаха, који су у време кнеза Лазара дошли у Србију са Синаја и Свете Горе и настанили се широм средњевековне Србије. Његове свете мошти и данас се чувају у манастирској Цркви.
Након Косовског боја 1389. године, храм је неколико пута спаљиван, пљачкан и рушен, али убрзо и обнављан. Највећа страдања манастир је доживео у XVI веку, а у време Аустријско- турског рата 1716- 1718. године је срушен до темеља.
У одвојеном делу храма, као посебна капелица смештена у уском ходнику дужине неколико метара налази се гробница светог Романа коју је 1938.године осликао академски сликар из Београда Немања Бркић.
За време Српско-турског рата 1876–77. године са Ђунишког виса на манастир је испаљена граната, која је погодила олтарску апсиду храма, али није експлодирала, о чему сведочи табла на јужном зиду манастриске цркве.
У борби за ослобођење од турског јарма, српске устанике је подржало око 3.500 руских добровољаца. Најпознатији међу њима је 37-годишњи Николај Рајевски, коњички пуковник и официр штаба главнокомандујућег тимочко-моравске војске генерала Михајла Черњејева. Из Одесе у Србију, на Моравско ратиште пуковник Рајевски стигао је у јеку турске офанзиве. Судбина је хтела да на првој линији фронта, у Горњем Адровцу, херојски страда само две недеље касније 1. септембра 1876. године.
Спомен обележје на месту погибије пуковника Рајевског. По предању, пуковник Рајевски је непосредно пред смрт рекао "Ако умрем, срце ми оставите у Србији", те је његова последња жеља испоштована. Тело погинулог руског племића сахрањено је у порти манастира Светог Романа у Ђунису, а одатле је после неколико дана пренето у Београд, и уз највише државне почасти отпремљено за Русију.