Како се маштом осваја слобода и усред — Маутхаузена

На изложби чији је кустос Лука Кулић представљено је преко стотину радова који представљају Бајићев животни и уметнички развојни пут, са посебним акцентом на цртеже настале у периоду његовог заточеништва у једном од најсуровијих логора, Маутхаузену.

Реч је о нашем првом апстрактном уметнику који се у детињству суочио са губитком родитеља, изгнанством, у младости са страхотама логора, али и о уметнику чији је опус за југословенску уметност представљао вредан искорак из постављених оквира.

„Оно што мене везује за мог оца јесте пре свега његов осмех и ентузијазам“, каже за „Орбиту културе“ Милошев син, редитељ Дарко Бајић. „Тек кад сам напунио 17 година сазнао сам његову причу о логору и то да су његови најближи пријатељи заправо његови другови из логора. Оно што ме је тада изненадило јесте да су то били насмејани људи, нисам видео логораше у чијим очима нисам видео мржњу, иако су на то имали право. Имали су право зато што су њихови пријатељи масакрирани, бацани у јаме са кречом, спаљивани, убијани оног тренутка када нису имали снаге да даље раде.“

Присетио се редитељ и како је већ тада одлучио да сними филм о , али је то заправо урадио тек када је Милош направио прву изложбу циклуса слика „Маутхаузен“, 20 година после логора.

У документарном филму који је снимио о свом оцу „Линија живота“, редитељ Бајић објашњава како се Милош сваком исцртаном линијом приближавао смрти, истовремено исцртавајући линију живота.

„ Верујем да је та линија живота спасила и Љубомира Зечевића и Милоша. То што су на неки начин имали као врсту задатка, врсту мисије да забележе, да оставе за будућност - у ствари их је спасило“, објашњава Дарко Бајић.

Из тих сликарских документа настала је прва изложба слика посвећених Маутхаузену. Били су то радови великих формата, уља на платну, оно по чему је Милош изузетно познат.

Заточен као студент сликарства, Милош Бајић, по ослобођењу наставља и завршава студије, касније постаје и професор на ФЛУ. И све време слика и то апстракцију, противно важећим соцреалистичким нормама.

„Милош је нацртао прву апстрактну слику у Југославији која потврђује да је тај његов сан о слободи настављен. Он никада није јењавао, оправдавајући умногоме надимак „бунтовник“ који му је дала његова професорка, сликарка Бета Вукановић.

„Данас када нас са свих страна упозоравају на некакве коректности, од политичких до моралних, од тога да страни и домаћи фондови инсистирају на одређеним темама – као да се налазимо у забрану у коме је тешко говорити и испољавати своје мишљење – боље разумемо како је то било када је та државна коректност била снажна. Мада ми се чини да је у данашње време у ствари та коректност бирократска, да кроз њу с једне стране провејава некакво бирократско упрошћавање, а с друге једна врста цензуре. Дакле, у тој целој причи, чини ми се да ова изложба показује у ствари колико је то време инспиративно и колико је то сликарство Милошево трагало за новим изразима у ликовној уметности, за новим путевима. Та апстракција није само нешто бачено на папир, она је производ његове маште, производ трагања уласка у материју, у микроскопски изглед одређених ствари, у емотивно стање… А управо то говори о максималној слободи.“

Дарко Бајић подсећа да као што су некад цртежи Милоша Бајића послужили као документи на суђењу нацистима, тако и његове апстрактне слике представљају документ трагања за слободом.