Њега смо заборавили у страшној тамници Венеције: Велики српски јунак после три века угледао светло

"Петар Јагодић Куриџа је моја рак рана од како сам писала матурски рад на тему "Православље у Далмацији". Мој главни извор, Никодим Милаш, Куриџу и не помиње, али под руку ми је дошао роман Мирка Жежеља "Мост уздисаја". Плакала сам данима. Увукла се у мене та мисао о мученику, живом сахрањеном попу Буковчанцу у мемљивим тамницама под водом у оној "прекрасној" Венецији. То је остало у мени и коначно излази на светло дана које Куриџа није видео 40 година".

Ово за Спутњик прича Наташа Мандић Буатовић, професор српског језика и књижевности, запослена у Библиотеци града Београда.

Упоредо са радом на докторској тези "Библиотеке и архиви цркава и манастира епархије далматинске", основала је Удружење „Душа Буковице“, организује књижевне вечери, представља савремену и осветљава раније насталу поезију и прозу свог народа из Далматинске Загоре.

Прошлог лета окупила га је на изложби поводом прославе 500 година цркве Светог Петра и Павла у Биовичином Селу. Цркве испред које је поп Јагодић покренуо Буковачку буну.

Савез Срба из региона препознао је важност и снагу ове заборављене историјске личности, па је помогао одржавање свечаног скупа у општини Нови Београд посвећеног осветљавању дела попа Петра. Овај јунак је коначно осветљен са свих страна; историјски, књижевно, уметнички, али и кроз потомке који данас живе на северу Војводине.

Иако је простор на коме Срби живе у Далмацији кроз различите периоде припадао Угарском краљевству, Османском, Француском царству, Хабзбуршкој монархији, дубоки траг у колективном сећању народа је оставила власт Млетачке републике којој је главно обележје била верска нетолеранција, високи порези и суровост казни којима се гушила свака помисао на побуну.

"У Кандијском и Морејском рату крунила се османска и ширила млетачка власт у Далмацији. Млечани су обилато користили Србе као војнике који су ширили њен посед на источној обали Јадранског мора. Срби су добијали земљу, шуме, пашњаке, а од њих се очекивало да ратују. Док је рат трајао, свако је био господар онолико земље колико је уграбио. Око 1690. године, иако рат није био у потпуности готов, уведено је убирање десетине, пореза познатог као „децима“. Намет је брзо прерастао у десетину од свих производа – жита, маслина, вина, сена, житарица, која се сакупљала у новцу. Суровост сакупљача пореза, често паушално одређивање висине пореза, намет је претворило у тежак терет за буковачког сељака", објаснио је на скупу историчар др Милан Гулић.

Ипак, сам повод за Куриџину буну био је проблем који су Срби изазвали између Млечана и Османлија. Млечани у два наврата османским властима плаћају велико обештећење зато што су њени поданици напасали стоку на турском земљишту, тај терет је сваљен на плећа Буковчана – дојучерашњих ратника.

"У јануару 1704. године, ради надокнаде која је исплаћена Турцима, Србима је отета стока. Отишли су у Обровац, повратили стоку и ослободили два утамничена сународника. Убрзо након тога, код Петрове цркве у Биовичином Селу одржан је народни збор, који је означио почетак Буковачке буне, на чије чело је стао поп Петар Јагодић Куриџа. Затражено је да се Срби ослободе плаћања надокнаде османским властима, да им се врати стока, да се децима даје у натури, али не на лицу места, већ на тачно одређеним локацијама".

Побуна је суспендовала млетачку власт на широком простору Буковице и Равних Котара, а генерални провидур, носилац млетачке власти у Далмацији, склонио се у Сплит. Колика је била устаничка снага видело се када је око 7.000 Морлака стигло пред Задар и преко својих предводника представницима млетачких власти изнело захтеве. Уколико не буду испуњени, запретили су, иселиће се одатле.

"Млетачким властима није пало ни на крај памети да испуне захтјеве, већ су побуну полако ломили, наговарајући једног по једног главара да од ње одустане. Куриџа се склонио у Лику, али се ипак вратио у Далмацију, где је ухапшен. Осуђен је на 40 година тешке тамнице и затворен у Венецији. Преживео је, из затвора изашао слеп, са оштећеним слухом и једва покретан. Практично је једини платио цех за буну која није постигла ништа", објаснио је Гулић и додао да је буна учинила да млетачке власти Србе као неверне, а још и православне, гледа са још већим подозрењем.

Куриџе нема у уџбеницима историје, није имао ни срећу да буде запамћен у гусларској епици као српски јунак и ускок Стојан Јанковић. Ипак, његов лик остао је сачуван у народном предању, али и у српској књижевности о чему је говорила професорка Ковиљка Зелић, која је и сама писала о попу Куриџи.

Она објашњава да је Петар Јагодић оверен, потврђен и записан у публицистици и историографији захваљујући Бошку Десници и „Магазину Сјеверне Далмације“, који је уређивао његов синовац, чувени Владан Десница.

"Прошло је више деценија када га је, подстакнут љубављу према завичају писац Мирко Жежељ, пореклом из Буковице описао у роману „Мост уздисаја“. Сви остали литерарни текстови, па и они у књижевним часописима, настали су на трагу записа Бошка Деснице и Мирка Жежеља. О Куриџи након последњег страдања Срба у Далмацији у наше време пишу песници Марко Ковачевић и Милена Мркела, осветлио га је и роман Слободана Амановића "Куриџа"".

О епском страдању овог свештеника пише и организатор скупа који је га је осветлио, Наташа Мандић Булатовић.

На Свечаној академији коју је организовала говорио је и мр Милорад С. Кураица који је летос израдио и поставио спомен плочу на родну кућу свештеника у далматинским Билишанима.

Кураица је покренуо и питање канонизације попа Куриџе који је, сматра, по свом делу и животу свештеномученик.

На скупу Куриџи у славу и част, јунак и мученик српске Далмације први пут је опеван уз гусле. У Савезу Срба из региона сматрају то изузетно важним у времену присвајања и отимања српског културног наслеђа.

"Крајишки Срби немају своје институције и не могу на адекватан начин да одговоре том процесу. Због тога сам раније, а и сада молим нашу мајку Србију, да се оснује посебна државна институција – Музеј Срба из региона, који би имао више културних центара, а међу њима и онај посвећен Србима из Крајине. У њему би требало да раде стручни људи који би посвећено радили на очувању српске културне баштине која сведочи вишевековно трајање и постојање српског народа на тим просторима, па и о Куриџи, једном од истинских хероја, али и мученика српске Далмације", закључио је председник Савеза, народни посланик Миодраг Линта.

Погледајте и: