Последњи велики светски догађаји су повезани, а пипци досежу и до - Србије

Циљ Аљбина Куртија је додатни притисак на Србију; он има своје интересе, али они се умногоме поклапају са погледима Брисела, истиче Вулетић.

Тај поглед је, према његовим речима повезан за две ствари: прво да не остане никакве сумње да на Западном Балкану може бити било каквих „проблема“ за Запад – жели се стабилност, али на начин како је то на западу пројектовано – да би Србија требало да се одрекне својих интереса на Косову и Метохији и Републици Српској.

„Курти у свему томе препознаје прилику, сигуран сам уз помоћ одређених фактора са Запада, да ситуацију представи тако да дође до снажнијег притиска. Из његове перспективе, он би волео да то буде и војни притисак јер њега у крајњој линији не интересује стабилност у региону, интересује га само Косово. Али, за Запад је важна стабилност и они би да различитим притисцима Србију приволе на исту ствар“, каже Вулетић.

Тим циљевима подређено је све чему сведочимо ових дана, додаје он.

Једно је сигурно: Србија нема ништа са експлозијом

Када се говори о експлозији на каналу Ибар-Лепенац, једно је извесно – да Србија нема никаквог интереса да се у овом тренутку долива уље на ватру.

„Оно што Србија из свега тога може очекивати је да се на овај или онај начин ствар представи тако да постоји било каква веза, стварна или фиктивна, са њом. То би за Србију значило само додатни притисак и она је свесна тога. Куртију је у интересу да представи Србију као некога ко стоји иза тога. И да оптужи Русију, наравно, али то је стара, бесмислена прича“, истиче Вулетић.

На оптужбе Аљбина Куртија да иза експлозије на каналу Ибар-Лепенац стоје Србија и Русија не би требало трошити речи. Србија врло добро зна да је под присмотром Запада на најразличитије начине и није јој у интересу било каква оптужба на њен рачун.

„Али то је згодна прича да би се вршио притисак на Београд и да би се постигло оно о чему је реч на сваком састанку између Београда и Запада реч: признање Косова и увођење санкција Русији“, наводи Вулетић.

Чак и када би признала Косово, Србија не би била примљена у ЕУ

Након састанка српског председника Александра Вучића и новоизабране високе представнице ЕУ за спољну политику и безбедност Каје Калас постало је јасно да се од Србије, ако жели да се прикључи ЕУ не тражи испуњавање стандарда, нити отварање кластера – много је важније да наша земља призна независност дела своје територије, Косова и Метохије, као и да уведе санкције Русији.

Од почетка, када је у Србији ентузијазам за ЕУ био огроман, ствари су биле постављене тако да питање чланства Србије не зависи од жеља или стандарда, сматра наш саговорник – питање је колико би држава постало чланице Уније да су стандарди играли главну улогу и то не само оних неразвијенијих, као што у Румунија или Бугарска, већ и оних развијених. Данас, када се говори о медијским слободама, тешко да би иједна земља могла да постане чланица, сматра Вулетић.

„Многи критеријуми су у том смислу лабави и нема сумње да се то сада користи да се изврши притисак на Србију да доведе у питање своје интересе“, коментарише он.

Чак и да Србија испуни све захтеве, да призна независност Косова и уведе санкције Русији, питање је да ли би европска врата за Београд била отворена. Тумачећи испуњавање свих услова противно интересима као слабост, неке државе би, сасвим сигурно постављале нове и нове услове, додаје он.

Нестабилност и ЕУ није од јуче

Два највеће европске силе, Немачка и Француска налазе се усред институционалне кризе. Немачка је пред ванредним изборима, а у Француској је пала влада. Нестабилности су, према Вулетићевим речима, последица унутрашњих проблема система и нису од јуче.

„Они сада излазе на политичку површину. Дужи период имате померање, готово невидљиво, које је водило томе да су обични људи видели да им је живот све тежи. И то је разлог зашто се окрећу ка странкама које обећавају да те проблеме могу да реше, а које су дуго биле маргинализоване, које шаљу поруку да су проблеми у мигрантима или политици центристичких странака“, објашњава Вулетић.

Зато је и сукоб са Русијом имао функцију да, са једне стране хомогенизује европска друштва на бази русофобије, а са друге да, довођењем Русије у позицију у какву су доведене све друге источноевропске земље, започне нови циклус који би западноевропском систему дао ваздуха да преживи још један период, додаје он.